Search

Razumeti paradoks vremena

Za svaku transformaciju nužna je šira slika polazišta, koju nam daje Maja Stanković, profesorka Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu.

„Prelaz vekova označava distinkciju između moderne i savremene umetnosti, premda je potonja mnogo toga nasledila iz relativno bliske prošlosti”, Stanković je definisala. Tako je baština druge polovine 20. veka performativno i konceptualno stvaralaštvo, kao stožer ideje da je nosilac smisla umetnosti – sam događaj izlaganja.

„Premda umetnički proizvod nema više toliki značaj kao što ga je imao ranije, ova se promena percepira prevashodno u sferi teorije umetnosti. Paradoksalno ovoj činjenici, svetsko tržište umetnina veoma je razvijeno. Međutim, kupovina umetničkih dela se posmatra uglavnom kao dobra investicija”, Stanković je naglasila.

Takođe, institucije kulture nemaju težinu kakvu su imale u prošlom stoleću, dok ni umetnik nema više auru izuzetnosti, te pojedinačne i kolektivne prakse moraju da se nametnu publici.

„Narušen je odnos i između galerija i izlagača, na način da obe strane osećaju da su na gubitku”, istakla je Mia David, arhitektkinja, vanredna profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, ali i kustoskinja i umetnica.

Razlog za tu duplu „nepravdu”, oličenu u disbalansu između očekivanog i dobijenog, po pravilu je manjak novca koji se budžetski izdvaja za galerijsku delatnost. Stoga se pare namiču sa strane, uglavnom kroz projekte, i tako pokriva pretežna institucionalna nebriga za umetnost.

„U ogromnom broju primera, umetnik sam ulaže u proizvodnju svojih dela, dok mu se uloženo malo kad vrati”, David je istakla. Udoban život od svog stvaralačkog rada malo ko sebi može da priušti, a posebno u domaćim/regionalnim uslovima.

Borbu na umetničkoj sceni čini još „krvožednijom” to što među stvaraocima nema solidarnosti, ili je nema koliko je potrebno, a sve usled utiska da nema dovoljno mesta za sve protagoniste, kako je David apostrofirala.

Ključ osnaživanja pojedinaca, ali i čitave umetničke scene, jeste u umrežavanju, zaključile su predavačice, ističući NGVU kao dobar primer saradnje i međusobne podrške.

Ali, da li su takve udruge, ma kako bile funkcionalne, dostatne da dovedu do „revolucije”? Sasvim je moguće, s obzirom da se korenite pomene postižu i naizgled malim koracima.

„Art – friendly” institucije

Ponekad je dovoljno da procesi odlučivanja postanu demokratičniji, kad se inteziviraju šanse da pobedi kvalitet umetničke zamisli. Ovo je bio slučaj sa izborom crnogorskog predstavnika na 60. Bijenalu umetnosti u Veneciji – umetničko-kustoskim tandemom koji čine Darja Bajagić i Ana Simona Zelenović.

„U nominacijama nismo imali problema jer je konkurs bio otvorenog tipa, dok su u komisij bili i inostrani članovi, što je dosta doprinelo sprečavanju nekih, za Balkan karakterističnih načina odabira”, ustvrdila je Zelenović.

Izbegavši zamke nepotizma i sličnih korupcijskih alatki, u ovom primeru su presudili „kvalitet predloga, koncept rada, kao i prethodni rad umetnice i kustosko obrazloženje projekta Potrebno je ostrvo za ovako dobar osjećaj”.

Izdvojivši sredstva gotovo ista kao i daleko veća Srbija, Crna Gora je pokazala da shvata da je nužno ulagati u prave vrednosti kojim će se i sama predstaviti na prestižnoj izložbi.

„Novac je veoma značajna stavka, utičući i na kvalitet izrade rada, kao i postavke, ali i na reprezentaciju u vidu kataloga i PR-a. Pored toga, izabran je i novi izlagački prostor u samom centru grada, u kompleksu Ospedaletto”, rekla je Zelenović.

Tako se nekad pokaže da su institucije države prijateljski nastrojene prema umetnosti i samim autorima.

Mudri i manje pametni muzeji

Jedna od ključnih adresa za uspostavljanje kooperacije jesu muzeji, čuvari svega bitnog što je čovek ikad proizveo.

Međutim, nematerijalnost performativnog nastupa otežava njegov pristup muzejskim kolekcijama, osim preko video-zapisa ili artefakata koji su korišćeni tokom izvođenja umetničkog postupka.

Uz to, danas postoji još neuhvatljiv(ij)ih artističkih praksi, te je glavni zadatak muzeja – istraživanje, po mišljenju Nele Tonković, kustoskinje Savremene galerije iz Subotice.

„Sve te nijanse umetničkog delovanja potrebno je prvo videti i shvatiti, a potom imati slobodu da se i one uvrste u veliku sliku umetnosti danas, bez dogmatizovanja njenih ’kanonskih’ oblika. Najzad, iako ne manje važno, potrebno je ta saznanja iskomucirati sa publikom”, Tonković je decidirana.

S obzirom na to šta sve muzeji čuvaju, svaki bi trebalo da je „pametan”, ali ipak svi ne opravdavaju ovaj epitet. „Istinski mudri muzeji crpe snagu iz svog poznavanja sveta i upravo zahvaljujući tom znanju mogu da razumeju i anticipiraju neka pomeranja u budućnosti”, Tonković navodi.

„Uviđajući svoju dužnost, mudri muzeji insistiraju na radu sa publikom, na radu sa zajednicama, na uključivanju što širih krugova ljudi koji su do juče bili van muzeja. Rečju, takve ustanove razvijaju i sprovode najraznovrsnije edukativne programe kako bi umetnost uneli u život”, kaže ova kustoskinja.

Ipak, nisu sva rukovodstva muzeja svesna neophodnosti rada sa publikom, pa kako postoje svetli primeri, postoji i potpuni mrak, Tonković zaključuje.

Dekonstrukcija i/ili transformacija

Za Maju Vujačić „institucije predstavljaju mjesta moći koje diktiraju društveno prihvatljivu realnost shodno svojim interesima, mišljenjima ili vjerovanjima”. Stoga Vujačić i odbacuje sopstvene institucionalno stečene statuse, predstavljajući se kao neko ko sve stalno preispituje, što se u zbilji često ne dešava pod okriljem institucija koje umeju i da koče progres.

Zato se Vujačić i pita da li je „došlo vrijeme da se sruši cijeli sistem kakav znamo, počevši od stubova društvene realnosti i civilizacije”, koje vidi prvenstveno u jeziku.

Dekonstrukcijom značenja pojma institucija, razobličili bi se i odnosi unutar njih, i stvorio prostor za otvorenost, transparentnost i apsolutnu podršku za nove glasove, Vujačić predviđa. I „ne zagovara bojkot institucionalizovanih prostora već njihovo redefinisanje i dostupnost za različitu publiku”.

Prevazilaženje ograničenja sredine

Razgrađivanjem i ponovnim građenjem identiteta, nešto je čime se dugo bavi umetnica Ivana Ivković. Ona to čini putem delegiranog performansa, kada je njen identitet višestruk, pa je ona i (do)nosilac ideje, i motor njenog sprovođenja, ali i neko ko „na konto svoje dosadašnje umetničke karijere prikuplja sredstva za realizaciju datog projekta”.

„U drugim sistemima poput filma ili pozorišta uloge su definisane i deo sa pronalaženjem sredstava je posao producenta. Budući da se delegiranim performansom bavim sa pozicije likovne umetnice, a da u Srbiji nema načina da dođem do podrške od državnih institucija i fondova za kulturu, jer su mali ili ih nema, kao i da nisam u sistemu nekakve ustanove – sve te uloge igram sama, pa i producentsku”, Ivković podvlači.

„Gorivo koje pokreće taj motor jeste upravo ogromna želja da se prevaziđu ograničenja sredine, prošire mogućnosti i iskustva pa čak i uradi nemoguće, prkoseći realnosti”, ona dodaje, naglasivši da „neće da se preda besmislu i silama entropije”.

Umetnost o kojoj Ivković govori i nastaje „na krilima onih koji u nju veruju” i najčešće nije čedo institucionalnih kultur politika.

U nju svoj znoj, ali i ljubav, ulažu i sami učesnici – njeni delegirani saborci, kao i inostrani fonderi, a kadkad, kao u najzahtevnijem izazovu sa kojim se ikada susrela (čije rezultate čekamo), podršku daju nezavisni akteri u kulturi, sa dalekosežnijom vizijom, poput NGVU, sa Jelenom Janković na čelu, kako Ivković svedoči.

„Ne znam da li to treba da se nazove pozicijom mecena ili borkinja i boraca u umetnosti, ali mi ta saradnja daje nadu, sigurnost i osećaj da nisam sama pred iskušenjima, a da istovremeno ostajem nezavisna i slobodna”, ona primećuje.

Umrežavanje je važno i kao izvor višeglasja sa kojim se mnogo preciznije i sveobuhvatnije prilazi određenoj temi. Ako se radi o umetničkoj sceni kao bazi umrežavanja, onda se na taj način otvaraju nove kolektivne putanje i vrednosti”, Ivković zaokružuje.

Moć kolektiva

Vaninstitucionalna moć pohranjena je u ljudima, voljnim da zasuku rukave u ime opšteg dobra, a njih ima u svim društvenim segmentima, kakav glas prenosi Iva Čukić, arhitektkinja i aktivistkinja, u najboljem smislu ove reči.

Nabrajajući postignuća britanskih pripadnika LGBT+ pokreta i rudara, takođe ugroženih prava (London),  raznih inicijativa u Brazilu (Belo Orizonte), Nemačkoj (Berlinu), Španiji (Lisabon, Madrid), Hrvatskoj (Puli), Grčkoj (Atini), pa čak i u Beogradu, Valjevu.., Čukić je istakla da se jedino udruživanjem „pametnih i posvećenih” ikada i menjao svet.

Jer, da nije bilo takvih, nikad ne bi nastali prostori ni oblici društvenosti „koji se manifestuju kroz nove oblike rada, samoorganizaciju, privremene (horizontalne) strukture i aktivnosti – od formiranja urbanih bašta, do solidarnih bolnica i društvenih centara.

Takvi možda nisu trajni pojedinačno, i nisu posebno vidljivi, ali su dokaz da je sve moguće ako se ujedinimo na osnovu zajedničkih interesovanja, i po principu uzajamne pomoći.

Pitanje pola i roda

Međutim, osvojiti prostor ponekad je mnogo lakše nego promeniti vekovne predrasude, u koje spada i nekad opštevažeće uverenje da je žena manje vredna od muškarca.

Tako, i pored snažnog emancipatorskog angažmana organizacija i pojedinaca iz bliske prošlosti, rezultovanih formalnim sticanjem većih prava žena u mnogim regionima, žena je i danas ugrožena, kako je naglasila umetnica Marina Marković.

„Možda sam sama, kao evropska, bela žena, privilegovana mogućnošću izbora, autonomije svog tela, kao i spektrom različitih prava, ali upravo negde na planeti ženi obrezuju klitoris, prodaju je u belo roblje, nasilno udaju, siluju”, Marković naglašava.

Recimo, u Srbiji, koja spada (donekle) u razvijeniji, emancipovaniji deo sveta, samo u prethodnoj godini zabeleženo je 26 slučaja femicida i veliki a netransparentan broj selektivnih abortusa, ona podvlači.

„Ekstremno je važno da se nastavi sa borbom za ravnopravnost, pogotovu u zakonodavstvu i institucijama, da se dalje širi svest o rodnoj diskriminaciji i nasilju, podržava ekonomska nezavisnost žena, ali i da se pruža snažan otpor sve jačim reakcionarnim tendencijama koje prete da izbrišu sve što je do sada izvojevano”, Marković navodi.

„Iako to često ne deluje tako, umetnost apsolutno ima moć da menja svest pojedinaca a samim tim i kolektiva, i to na veoma dubokom, suštinskom, emocionalnom nivou”, ona svedoči iz svog umetničkog iskustva, kao i na osnovu praksi svojih koleginica i kolega.

Moć promene ne nose umetnički radovi koji banalno potpadaju pod aktivističke, sa jasnim stavom i proglasom, već oni koji postavljaju pitanja, koji prave tenziju, koji u sebi nose subverzivni potencijal, Marković konstatuje.

Takve prakse (bilo u domenu filma, ili vizuelne umetnosti) imaju silu i da se pozabave složenim pitanjem roda, tj. transorodnosti, utičući na njegovu bolju vidljivost i razumevanje, kao i na razbijanje tabua, predrasuda i stereotipa, koji prate ovaj fenomen, Marković je izričita.

Poput problematike koja je „trigira”, i njena pozicija je kompleksna, ostajući umetnička i kad kustosira radove mlađih umetnika, i kad predaje i radi sa studentima, ili kreira scenografiju, ili je na poziciji art direktora filma, pa i kad savetuje osobe sa poremećajem ishrane, ili bilo šta drugo što sa sa artom naizgled nije kompatibilno.

U svakom od tih slučajeva, Marković se „igra i implementira neku svoju uvrnutu metodologiju rada”, kakva umetnici jedino i pristaje.

Poruka u boci

Težnja za promenom društva, posebno danas – u konfuziji najrazličitijih informacija, i pretežnoj atmosferi nemanja sluha za tuđe potrebe i mišljenja, ponekad je nalik poruci u boci, koju će pročitati tek slučajni pronalazač, ekspertkinje su elaborirale.

Ali, i onda ostaje pitanje tumačenja, koje povlači problematiku razumevanja jezika – umetnosti, u ovom slučaju.

Stoga na polugu udruživanja treba dodati alatku edukacije, bilo sistemske ili vaninstitucionalne, gde su ponovo dragocene individue voljne da svoje znanje podele.

Pa, i ako ne dođe do revolucije, polako ćemo evoluirati u svesna bića, kritična prema negativnim pojavama, a proaktivna u svemu što nam je na korist u smislu duhovnog rasta i sazrevanja.