Search

Umrežavanje na balkanski način

Serija diskusija radnica/ka u kulturi iz Srbije i Crne Gore koja je sredinom novembra bila upriličena u Podgorici, izrodila je perspektivne veze između učesnika.

Ako je ključna reč projekta Nezavisni umetnički pokret – Crna Gora, u organizaciji Nove galerije vizuelnih umetnosti i Instituta za savremenu umetnost – „umrežavanje”, onda su je novembarske sesije ekspertskih predavanja i radionica u Podgorici pretočile u mnogo nežnije pojmove. Naime, tokom pet vrlo radnih dana (od 17.11. do 22.11.), došlo je do zbližavanja učesnika i njihovog povezivanja na nivou umetničkog, ali i ljudskog bivstvovanja.

Razmena se desila i na polju specifičnih znanja, kao i iskustava, kroz neumorne razgovore koji su premašivali predviđene satnice. Čak su i retke nesuglasice rezultirale boljim međusobnim razumevanjem, što se tek iznimno desi ako se skupe upečatljive individualnosti.

Projekat se ispostavio kao zamajac stvaranja velike porodice, gde uloge nisu bile strogo podeljene, već je svako svakog slušao i čuo, nadograđujući sopstvene ideje. Iz susreta je ishodio osećaj enormne snage što je samo zajedništvo inicira i gaji.

Teme su pokrivale različite pristupe izlaganju i tumačenju umetničkih radova. Pokrenuta su i pitanja feminističke umetnosti, posebno primerena s obzirom da su na sesijama ogromnom većinom bile nazočne žene, odakle taj umetnički pravac i počinje. Govorilo se i o publici, i o posredničkim karikama ka recepciji umetničkih dela, a nije zaobiđena ni problematika tržišta.

Sa razmenom mišljenja se nije prestajalo ni tokom pauza, ni kad bi dnevni programi bili završeni. Stoga je i zbirni intervju u nastavku samo isečak iz redovnih dešavanja.

U njemu su participirale Ivana Ivković i Marina Marković – bazično vizuelne umetnice, Iva Čukuć, arhitektkinja, zaslužna za formiranje različitih izlagačkih poprišta u Srbiji, njena koleginica po struci Mia David, koja objedinjuje pozicije profesorke, kuratorke, direktorke institucija kulture… Svoj doprinos postignutom dale su i Maja Stanković, profesorka Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu, stručno naklonjena savremenom konceptu vizuelnog stvaralaštva, i Jelena Janković, direktorka NGVU, koja je čitav projekat i osmislila iz potrebe da umetnost postane pokret za osnaživanje društva.

Njihovi navodi su vrsta vodiča za stvaranje profesionalnih i ličnih veza, uprkos mogućim preprekama ljudskih naravi.

Nela Tonković i Ana Simona Zelenović, istoričarke umetnosti i kustoskinje, kao i Maja Vujačić, srcem i znanjem na strani feminizma, ali i Aniko van Nie, sa čitavim spektrom stručnosti, iz ovog su razgovora opravdano izostale, pa ćemo ih predstaviti pojedinačnim prilozima.

Ivana Ivković:

Iako je pozicija sa koje je trebalo da nastupam u okviru ovog programa vezana za ulogu umetnice kao kustoskinje, čini mi se da smo osluškivanjem grupe, odnosno sagovornica i sagovornika, prilagođavali naša predavanja aktuelnim i akutnim temama i izazovima sa kojima se svi susrećemo.

Ta slobodnija forma omogućila je da se ovim serijalom steknu neki uvidi za dalje i lociraju važna mesta delovanja. Pažnja je posvećena feminističkim tendencijama i borbama žene u drustvu iz različitih pozicija i motiva, pa me je to inspirisalo da svoje predavanje fokusiram i na rodno odnosno identitetsko pitanje i njegovo mesto u mojim angažmanima. Osećaj zajedništva i važnost saradnje ostaje kao primarna stvar koja nas sve povezuje.

Marina Marković:

Kako je prepoznato da u Crnoj Gori postoji manjak kustoskog rada, želele smo da ukažemo na različite strategije i načine edukacije da se dođe do te pozicije. I naša su polazišta drugačija, Ivana i ja smo umetnice, neke od nas arhitektkinje, teoretičarke, a druge i oficijelne kustoskinje, dok smo sve bile u prilici da kuriramo određene umetničke sadržaje.

U odnosu na crnogorske koleginice, naš položaj je povoljniji samo sa aspekta nešto umetnički razvinije sredine iz koje potičemo, ali su i nama njihova iskustva dragocena. Pretpostavljam da će se na kraju projekta ustanoviti naše simbioze u daljem delovanju.

Iva Čukić:

Moram da dodam da sam ovih dana doživela ponovno raspamećivanje činjenicom kroz kakve ste napore vas dve prošle, kao i Mia David, da biste postigle ogromne pomake na beogradskoj sceni, a što mi je već bilo poznato.

Drugi snažan utisak predstavlja predavanje Maje Stanković sa FMK, koje mi je pokazalo koliko istorija umetnosti može da bude razumljiva i za nekog ko je tokom školovanja mislio da u tom opsegu ništa ne shvata, upravo zbog neadekvatnog načina prenosa znanja.

Povezivanje pojmova je počelo Majinim uvođenjem termina „sistemi“, meni bliskog iz oblasti politike, na koji je nadovezala odrednicu „ekologija“ u dubljem značenju reći, kada se sve posložilo. Tako je pored osećaja zajedništva i predivnog bivanja u ovom okruženju, za mene dragocen i prodor u oblast koja mi nije posebno bliska.

Ivana:

Sastav auditorijuma, od direktorki visokoškolskih ustanova do članica NVO iz Crne Gore, omogućio je da Marina i ja proširimo svoj pristup i na iskustva samostalnih projekata, saradnji, rezidencijalnih programa. Jer sve to jeste ili može biti naš život.

Iva:

Dragoceno je bilo i da čujemo da je neko sa bogatom međunarodnom karijerom, kao što je Marina Marković, čitavih pet godina radila kao moderatorka u radionici dekupaža, pri jednoj pozamanteriji.

Tek kad nekog percipiramo kroz sve okolnosti koje ga određuju, a ne samo kroz idealizaciju njihovog postojanja, možemo da prihvatimo šta sve moramo da radimo da bismo opstali.

Maja Stanković:

Iskreno, kad sam od Jelene dobila poziv da učestvujem u projektu, donekle sam se osećala kao uljez jer se većina vas od ranije poznavala. Nisam znala šta da očekujem. Tako mi je prvi utisak bila srčanost, emotivnst, toplina na koje sam naišla, kao i iskren pozitivan fitbek u odnosu na ono što radim, a za šta sam smatrala da nikog ne zanima izvan polja nauke. Podsticajne su mi bile i konkretne reakcije na moje predavanje.

Iva:

I ne samo to, mene je fasciniralo kako si hendlovala neprijatnu situaciju na početku, kad je jedan od učesnika imao neprimeren istup.

Maja:

Moj utisak je bio upravo suprotan – da se nisam najbolje snašla i da me je od te agresije koju sam osetila spasilo samo to što je Mia uskočila. Kasnije se srećom ispostavilo da ta osoba nije imala loše namere, već samo nije vešta u socijalnoj artikulaciji…

Mia:

…i da se opustila kad se osetila prihvaćenom.

Marina:

Štaviše, dan kasnije je rekla, objašnjavajući svoj raniji postupak, da inače nema sa kim da razgovara, pa ju je naš dolazak zatekao. I to je baš bilo dirljivo.

Mia:

Moja glavna impresija poklapa se upravo sa tim zapažanjem: kako se lako napravio taj sigurni prostor u kom nema osude, već samo podržavanja i iskrene zainteresovanosti za sve osobe uključene u projekat. Verujem i da s druge strane, u pozadini birokratije projekta, postoji svest o presudnom značaju umrežavanja koje ima i ljudsku dimenziju, što se ovde stvorilo i unutar ekspertske grupe, i među učesnicima koji su pametno odabrani.

Dokaz je to što ovde sedimo već pet dana, a niko nema želju da izađe u grad, već nastavljamo sa razgovorima i tokom tzv. slobodnog vremena.

Ivana:

Moram i ja da pohvalim taj pametni izbor koji je Jelena napravila „iz stomaka“. Zapravo, veoma je retko da se sretne takva otvorenost ka riziku, što je, uz poštovanje prema pozvanima, rezultiralo uspehom na svim nivoima.

Mia:

Ako u tom svetlu posmatramo agresiju koju smo spomenule, još ima više opravdanja što smo je odmah isekle da ne bi remetila sklad cele grupe…

Ivana:

… koji doživljavamo kao bazu za mnoga nova dešavanja. Jer, pozicija umetnika prilično je usamljenička. Istovremeno, stekli smo mnogo bolji uvid u situaciju na crnogorskoj sceni i ovdašnjem društvu, što ću uskoro izneti u svom performansu.

Maja:

Bojim se da ipak nisam uspela da steknem širu sliku o ovoj sredini. Uže gledano, u kontekstu našeg projekta, prijalo mi je što se odmah uspostavila kohezija, bez podele na nas koji predajemo, i njih koji slušaju. Sve je delovalo kao celina.

Mia:

Tome je, po mom viđenju, doprinela i sličnost u osećaju iscrpljenosti i beznađa na određenim tačkama karijera srpskih i crnogorskih umetnika. Zato sam imala potrebu da širim optimizam iza koga možda i skroz ne stojim. Tim mladim ljudima treba podrška i potvrda sa su neki drugi ljudi prošli kroz iste izazove o kojima se obično ne priča. I da mogu da nam se obrate ako im nešto zatreba.

Marina:

Potrebno je bilo i da im se kaže da bi umetnik trebalo da bude plaćen, ali da to nije neophodan uslov, odnosno – da nije strašno i ako radiš tri posla da bi ulagao u svoju umetnost. U Crnoj Gori samo još uvek nije razvijen drugi sistem podrške umetničkoj sceni, nakon onog što se raspao raspadom socijalističke države.

Iva:

U ovoj fazi u kojoj se nalazi crnogorska nezavisna scena, Srbija je bila pre petnaestak godina. Mi smo tada učili od drugara iz Hrvatske, oni prethodno od umetnika iz Slovenije, i tako se prenosilo znanje. U takvom sistemu učenja i deljenja nema autoriteta, već samo davanja vetra u leđa.

S druge strane, nekad je prednost ako nema ničeg, pa možeš da radiš bukvalno šta god hoćeš.

Marina:

Tačno – jer nema nepotrebnog respekta prema kontinuitetu.

Ivana:

Bitno je i pitanje trenutka. Na srpske umetnike reflektori su bili usmereni početkom dvehiljaditih, dok smo sad izvan pažnje svetskih kustosa, što je i logično jer je naša scena već dobila neku formu. Mi smo tom formom nezadovoljni iz hiljadu i jednog razloga, što je predmet neke naše buduće, samostalne borbe, ali i činjenica sama za sebe.

Sada je Crna Gora mnogo zanimljivija inostranim kustosima, kao prostor „egzotike“, kako to može na prvu loptu da se protumači. Ako sve to posmatram sa ličnog aspekta umetnice, mogu da pretpostavim na osnovu reakcija na najavu mog performansa Monument: No One Is Lost u Podgorici, da će on imati neki sasvim drugi efekat nego što ga je stvorio u Beogradu. Dakle, pričamo o efektima, bilo sa koje pozicije da pristupamo prostorima na koje odgovaramo.

Slično je i sa kultur-politikama: ovde ima prostora da se one razviju u dobrom smeru, dok je beogradski ambijent prezasićen raznim pokušajima i promašajima.

Marina:

Još praktičnije gledano: u Beogradu nikad niko nije prošao zavesu koja me odvaja od publike u performansu Pressure me gde svoje telo izlažem mapiranju tetovažama logoima galerija gde izlažem, dok su u Podgorici svi prošli tu barijeru, i svašta me otvoreno zapitkivali.

Ivana:

Mislim da je Beograd sad postao pomalo dosadan, što se periodično dešava sa gradovima kad dođe do „zamora materijala“ i kada se upadne u kolotečinu. Ali, i to će se u nekom trenutku promeniti.

Marina:

Ovde se desila razmena i međusobna inicijacija, što se u Beogradu u dobroj meri istrošilo.

Iva:

U razgovoru sa dekankom Fakulteta vizuelnih umetnosti Marijom Džoganović, došla sam do zaključka da postoji dobra volja da se rad sa studentima unapredi, s obzirom na izvesna ograničenja koja vladaju u podgoričkim visokoškolskim institucijama. U tom smislu, razmatrala se saradnja FVU i NGVU po određenom kurikulumu koji bi sigurno doneo promene na bolje.

Mia:

Jako je važno baš to što su bile prisutne žene koje rade u obrazovanju, i to na privatnim fakultetima, otvorenijim za saradnju i participaciju u ovakvom i sličnim projektima.

Jelena:

Kroz intenzivnu razmenu koja se ovde desila, već se rodila ideja za novi projekat koji će biti od izuzetne vrijednosti za naš grad. To znači da je spoj beogradskih i crnogorskih radnica u kulturi bio više nego odličan, i očigledan i pre no što smo postale sasvim svijesne sinergije koja se stvorila i rasla svakim novim predavanjem i radionicom.

Moja prvobitna namjera nije bila da se okupe samo žene, ali žene su se u najvećem broju odazvale i to se ispostavilo izvanrednim. Doduše, sa tim principom je saglasna i koncepcija NGVU, okrenuta ka ženskoj umjetnosti, ali su i muški akteri dobrodošli na nekim sljedećim projektima.

Kad je IAM Montenegro u pitanju, okupio je žene kojima se iz dubine stomaka divim zbog onog što svakodnevno postižu.

Maja:

Samo tvoje predstavljanje na početku razgovora, učinilo je da se zapitam – o kome ova žena priča i odakle joj takva saznanja o meni.

Jelena:

Od kada sam čula za tebe, pročitala sam sve tvoje intervjue, što me je i opredelilo da te pozovem da održiš predavanje i radionicu u Podgorici. Intuitivno sam znala da ćeš ti najbolje da nam objasniš bilo koju temu, pa mi je s tim u vezi bio problem da se opredelim za neku određenu tematiku. Srećom, odmah sam shvatila da ćemo i dalje da radimo zajedno, te će biti vremena i za druge teme.

Slično je i sa ostalim, sada prisutnim ženama, čiji rad pomno pratim.

Maja:

Nisam često bila u prilici da učestvujem u ovakvom vidu komunikacije, pa mi je ovo novo iskustvo kontakta sa jednom malom zajednicom koja je usmerena ka konkretnim ciljevima, a ne samo ka opštem znanju. Takođe, u mom redovnom poslu nikad nisam naišla na ovoliku količinu emocija, kao odgovor na ono što izlažem.