Gost kustos: Nela Tonković

Umetnice: 

Slobodanka Stupar, Anica Vučetić, Dinka Pinjon (Pignon), Anita Argiroiliopolu (Annita Argyroiliopoulou), Lina Bebi, Nina Todorović i Lida Papakonstantinu (Leda Papaconstantinou).

Pretvaramo daljinu u blizinu / Zaborav u sećanje

Vasko Popa, Obožavaoci male kutije

Više istraživački umetnički projekat nego konvencionalna izložba, Presence/Absence nastao je na predlog grčkog kustosa Janisa Bolisa (Yannis Bolis). Ideja je bila da dijalog umetnica iz dve sredine – Srbije i Grčke, bude predstavljen grčkoj publici 2020. godine. Međutim, te godine se čitav svet izmenio i više nije bilo moguće planirati internacionalne poduhvate koji bi okupljali veći broj umetnica iz nekoliko zemalja. Ove, 2021. godine, okolnosti su postale nešto drugačije, a izložba se publici premijerno predstavlja u beogradskoj Novoj galeriji vizuelnih umetnosti koja je svojim pristupom radu sa umetničkom scenom i otvorenošću za eksperiment postala sasvim prirodan „dom“ i ovog projekta. 

Dva pojma u naslovu izložbe – „prisustvo“ i „odsustvo“ – pokazali su se kao veoma zahvalan i širok tematski okvir unutar kojeg je bilo moguće smestiti mnoštvo pitanja: gde je mesto žena u istoriji umetnosti, a gde u savremenom svetu; da li umetničke ideje postoje kao stalna misao, gotovo stanje, ili se pojavljuju, pa nestaju; na koji način se razračunavamo sa osećanjem (ne)izvesnosti; šta postižemo kada prizivamo prošlost u sadašnjost, a šta kada pokušamo da je u potpunosti izbrišemo… Ova i brojna druga pitanja provejavala su kao stalni motivi veoma iscrpnih i podsticajnih online razgovora koji su se odvijali skoro godinu dana dinamikom od nekoliko puta mesečno između članica „foruma Presence/Absence“. 

Ovaj nezvanični „forum“ činile su inicijatorke projekta Slobodanka Stupar, Anica Vučetić, Dinka Pinjon (Pignon), Anita Argiroiliopolu (Annita Argyroiliopoulou) i Lina Bebi, kojima su se u kasnijoj fazi razrade projekta pridružile Nina Todorović i Lida Papakonstantinu (Leda Papaconstantinou). Online razgovori, ipak, nisu mogli u potpunosti da zamene zajednički rezidencijalni boravak u toku kojeg je trebalo da, kroz rad i druženje, nastanu nova dela kao plod ove umetničke razmene. No, dela su nastajala između razgovora, njihovi obrisi pomaljali su se u iskričavim susretima koji su proces rada na ovom projektu oživljavali toliko da je kao neposredni rezultat tih sastanaka nastala čitava jedna grupa novih radova. Tako je i digitalni svet u kojem se odvijao živi dijalog na svim zamislivim platformama bio neka vrsta „kreativnog oruđa“ za razvoj osnovne ideje ove izložbe. 

Ideja da se istraže granična područja prisustva i odsustva i njihovi odjeci u konkretnim umetničkim praksama proizvela je situaciju u kojoj su umetnice primenile ovaj koncept ili na retroaktivno ispitivanje značenja nekih svojih ranijih dela ili na nastanak novih dela – u oba slučaja baveći se njime na način krajnje suptilan i često zalazeći u predele umetničke i ljudske osećajnosti. 

Slobodanka Stupar, ponovo promišljajući radove izvedene u periodu od pre nekoliko decenija do onih od pre nekoliko godina i stvarajući nove, ispituje nekoliko tema. U najstarijem od tih radova, 17 seconds in 28 seconds / To infinity, ona sagledava pamćenje materijala i forme i njihovu sposobnost da, bivajući prisutni u prostoru, sugerišu očigledno odsustvo tela koje nikada nije bilo njihov sastavni element, ali jeste bilo neophodno za njihov nastanak; ma koliko trenutak spajanja materijala i tela bio efemeran – ipak je rezultirao stvaranjem forme koja će pamtiti prisustvo i beležiti odsustvo dokle god ta forma postoji. Delo Missing Presence, nastalo za ovu izložbu, na upečatljiv način podstiče publiku da se zamisli nad prisustvom žena u svetskoj istoriji i istoriji umetnosti. Litanija tiho, ali razgovetno i snažno izgovorenih ženskih imena, među kojima se ističe ono paradigmatično za način na koji, prema umetničinom shvatanju, žena biva „izgubljena“ na horizontu umetničkog sveta (ime Ane Mendiete), odzvanja kao opomena da je prisustvo žena čija imena je „istorija zapamtila“ u stvari nepravedno odsustvo ili brisanje brojnih drugih.

Rad Anice Vučetić, Iščezavanje, poetikom prepoznatljivom za ovu umetnicu, koristi vizuelni jezik senki i računa na njihovu moć da opstanu kao simboli sveta koji i jeste i nije „opipljiv“. Iščezavanje i pojavljivanje senki i prizora koji je tek nagovešten, njihova isprepletenost i borba da se pozicioniraju u oku i svesti posmatrača, čini dilemu o prisustvu i odsustvu, postojanju i nestanku, veoma stvarnom. 

Neizvesno, delo Dinke Pinjon, takođe je jedno od onih koje se poigrava sa percepcijom posmatrača i njenim prevođenjem u nešto poznato. Gradeći ovaj rad kao „video skulpturu“ čiji elementi su stvarna prozirna celofanska traka, ali i video projekcija iste takve trake, postavljeni jedni preko drugog, dovode u pitanje postojanje ženskog tela koje se uvija u celofan – da li je u pitanju stvarno prisutna osoba ili samo njen trag, zabeležen u formi videa? Utisak neizvesnosti pojačan je zvučnim delom ove instalacije, čije je razgovetno razumevanje takođe otežano, kako bi se posmatrač izveo iz svoje pozicije sigurnosti i potpunog poverenja u svoja čula.

Anita Argiroiliopolu i Lina Bebi u svojim radovima bave se pitanjima odlazaka bliskih ljudi i njihovog daljeg života kroz sećanja. Situacije u kojima fizičko odsustvo iz života znači intenzivno prisustvo u drugoj realnosti – sećanju, u njihovim delima su predstavljene na različite načine: dok Anita Argiroiliopolu čak i konstrukcijom svog rada oblikuje odsustvo i pokušava da mu da fizičku dimenziju, Lina Bebi poseže za arsenalom svojih intimnih sećanja, ličnog arhiva nekadašnjeg prisustva, i doslovce oslikava odsustvo. Transformacija odlaska u večno prisustvo moguća je samo kao opredmećivanje uzvišenosti bola u umetnosti.

Instalacijom koju čine kolaži i digitalni kolaži, Nina Todorović kroz sekvence vizuelizovanih i zabeleženih sećanja provlači osećanja, koja su ponekad u kontrastu sa slikom ili u oštrom sukobu sa predstavljenom realnošću. Reči, zvukovi, „gličevi“ ne kao nešto što narušava celinu sastavljenu od pokretnih slika i animacija, već kao njeni sastavni delovi, pre su prisustvo složenosti života u predstavljenim sećanjima, nego što su odsustvo savršenstva. Život je, ipak, duboko doživljen i zapamćen u svim svojim složenostima u delu Nine Todorović. 

Posebna grupa novih radova nastala je uzimajući za predložak polaroid fotografiju Lide Papakonstantinu – kao svojevrsni omaž ovoj značajnoj grčkoj savremenoj umetnici. Polaroid snimak, od pre pedesetak godina, Lida Papakonstantinu je dugo čuvala u jednoj kutiji, dok su se za to vreme odigravali uobičajeni hemijski procesi zbog kojih je fotografija bledela. Podstaknuta tim „prisustvom koje prelazi u odsustvo“, umetnica je i sama odlučila da konstruiše svoj rad kao mogućnost opstanka istog prizora u tri različite nijanse. 

Jedna da označi prisustvo, druga da govori o odsustvu, a treća da bude večno neuhvatljiva nijansa života koji opstaje između prve dve. 

Nela Tonković