Sistemske greške su nepredvidive, ne očekuju se i dovode do stanja velike napetosti. Do raznih propusta, pucanja i nesreća, ipak, dolazi uprkos dometima savremene tehnologije i njenim golemim manevarskim potencijalima. Stoga postoji korektivna mera, ona koja se preduzima za otklanjanje uzroka utvrđene neusaglašenosti ili druge neželjene situacije. Nesvakidašnji kustosko-umetnički eksperiment istog naziva proizilazi kako iz potrebe za razgradnjom hijerarhizovanih odnosa tipičnih za svet umetnosti, tako i za razmatranjem ženske subjektivnosti. Umetnice Sonja Radaković, Brigita Antoni i Katarina Allfa Jovanović poduzimaju strategiju aktivnog/pasivnog otpora zatečenom stanju na umetničkoj sceni uvođenjem korektiva opredmećenog izlaganjem odnosno izvođenjem jedinstvenih gestova ili iskaza. One konstatuju da nadzorni (politički, društveni, informatički) sistemi koji definišu kako ljudsku jedinku, tako i svet koji je okružuje, uprkos tome što zakazuju i nisu savršeni opstaju zahvaljujući neprestanoj repeticiji ustanovljenih obrazaca mišljenja i delovanja.

Inicijalna ideja o pojedinačnoj reprezentaciji svake od umetnica napuštena je od samog starta rada na Korektivnim merama. Fokus je bio usmeren na izgradnju dijaloga, potpunu transparentnost i jednakost u odlučivanju na relaciji kustosa, galerije i umetnica, ali i razumevanje radnih (ne) uslova u trenutnim okolnostima lokalne/ regionalne kulturne i umetničke proizvodnje. Budući da je svim učesnicima ovo bila prva zajednička saradnja, proces upoznavanja i razumevanja šta bi izložba trebala biti je podrazumevao niz sesija tokom kojih su izneta opažanja umetnica vezana za vlastitu praksu, uz kustosku navigaciju predloženog koncepta. Doneta je odluka da se postojeći radovi svake od umetnica predstave pre kao zbir gestova, intervencija i ekspresija karakterističnih za savremeni trenutak, nego klasično predstavljenih umetničkih dela. Razmatranje društvenih i političkih procesa iz vizure specifično ženskog iskustva ukazalo se kao zajednički imenitelj poetika i praksi umetnica (bilo da je u opticaju fizičko ili apstrahovano telo), dok su teme repeticije, izdržljivosti, fizičkog i vremenskog prisustva definisale smer u kome se izložba konačno razvila.

Konstantno ponavljanje fizičkih i misaonih radnji definiše našu svakodnevicu zasićenu digitalnim iskustvom pri čemu kontinuirana iscrpljenost i svest o uzaludnosti repetitivnog delovanja neminovno podstiču preispitivanje postojećih obrazaca, te razvitak otpora. Ova reakcija je posebno važna u kontekstu ženskog iskustva koje, uprkos višedecenijskim dometima emancipatorskih društvenih praksi i stremljenja ka egalitarnom društvu, neminovno biva izloženo nadzoru. Stoga, pomenuti zbir gestova, intervencija i ekspresija umetnica možemo sagledati kao (poetične) korektivne mere, koje se uvode kako bi se dematerijalizovalo ne samo lično i kolektivno (umetničko) iskustvo već i ceo sistem koji ga normira.

Predstaviti ono o čemu tri umetnice mlađe generacije misle, a iz raznih razloga često nisu u prilici da izraze, bilo je izazovno. Njihove pozicije drugačije nije bilo moguće predstaviti nego u odnosu na savremenost kontaminiranu neizvesnošću, skepsom i egzistencijalnom strepnjom. Otud su crne mrlje i gifovi Brigite Antoni, projekcije izvedenih sklek-performansa Katarine Allfe Jovanović, posebno konstruisana trim staza korišćena za trčanje-performans Sonje Radaković, recke koje je publika lupala na belom zidu tokom izvođenja istoga, kao i rasuta šljaka po prostoru, štoperice, laseri i osveživač vazduha bili u funkciji izgradnje distopične atmosfere. Tome je doprineo i audio-vodič koji je rezultat kolažiranja prekrojenih izjava svake od umetnica vezanih za izložene radove, asocijativnog toka misli kustosa i raznih rečenica, termina i izraza pozajmljenih iz domena teorije.

Bilo da se Korektivne mere mogu posmatrati kao skriptovana izložba, koordinisana situacija, sasvim efemerni ambijent koji se iznova gradi kroz dijalog posetioca, umetnica, galerije i kustosa, izvesno je da je ovaj kustosko-umetnički eksperiment doveo do neočekivanih rezultata odnosno generisanja novih oblika interpretacije, izvođenja i kontekstualizacije rada svake od umetnica. U pitanju je privremeni prostor u kome je konstituisan kolektivni ženski glas koji tvrdi da otpor jeste moguće makar to bilo i na mikroplanu.

– Vladimir Bjeličić

Brigita Antoni (1987) kroz svoju umetničku praksu istražuje odnose između nauke i klimatskih transformacija izvedenih iz naučnih otkrića, posebno u oblastima astronomije i optike. Kombinujući digitalne medije, slikarstvo, video i pronađene predmete, ona razvija istraživačke projekte koji najpre rezultiraju virtuelnim i materijalnim instalacijama. Pored četiri samostalne izložbe, Antoni je do sada učestvovala u nekoliko grupnih izložbi u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Albaniji i na Kosovu. Dobitnica je Milčik nagrade 2019.

Sonja Radaković (1989) je multimedijalna umetnica koja se najčešće koristi svojim i tuđim telom kao alatkom kako bi razmotrila razne društvene obrazaca ponašanja i delovanja na granici morala, ukusa i pristojnosti. Učestvovala je na velikom broju samostalnih i grupnih izložbi i projekata u zemlji i inostranstvu. Trenutno pohađa doktorske studije iz oblasti Likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde i radi kao stručni saradnik na predmetu Slikanje. Dobitnica je nagrade 58. Oktobarskog salona u Beogradu. Pored umetnosti, bavi se klasičnim baletom i sportom.

Katarina Allfa Jovanović (1995) kroz skulpturu u proširenom smislu i performans testira različite strategije kako bi kritički artikulisala umetničke, društvene i političke paradigme. U poslednje vreme je fokusirana na istraživanje vlastitog materijalnog opstanka u datim okolnostima. Prvu samostalnu izložbu predstavila je 2020. godine u Domu Omladine Beograda, a učestvovala je i u više grupnih izložbi širom regiona. Deo je internacionalnog projekta Commons, zamišljanje institucije budućnosti. Njenu praksu karakteriše i rad u pozorištu na scenografiji i kostimu.

Vladimir Bjeličić (1983) je aktivan na polju nezavisne kustoske i umetničke prakse. Zajedno sa Senkom Latinović čini post[1]kustosku formaciju Vokalno Kustoski Sindrom, jedan je od osnivača dreg kolektiva Efemerne Konfesije i stalni saradnik na projektu u nastajanju #SERGINA, britanske umetnice Eli Klark. U osnovi njegov rad je baziran na istraživanju reprezentacije telesnosti u digitalnom dobu, prevođenju kustoske prakse kroz performans, kao i na artikulaciji ideja kolektivizma i ravnopravnosti, te jednake raspodele javnih dobara u odnosu na komunikaciju različitih vrsta (čovek i mašina / čovek i biljka).