Sasvim je izvesno da radovi Darije Radaković imaju svoje utemeljenje u Dišanovom „otkriću” redymade-a. Pa ipak, za razliku od većine baštinika ove linije, njen je rad daleko od onoga što je Robert Smithson još početkom sedamdesetih ukorio kao „aristokratsku mistifikaciju alijeniranih objekata”. Readymade je kod Darije Radaković više postao „tongue-out” nego „tongue-in-cheek”. Sa druge strane, najučestalija, gotovo svakodnevna, forma delovanja ove umetnice su i tekstualni radovi koji iskazuju neku vrstu direktne provokacije etabliranog vrednosnog sistema. Po njenom sopstvenom iskazu, zapravo je čitav njen rad posvećen radikalnom neslaganju sa „autoritetima, mentalitetom i tradicijom pogrešnih izbora” a pre svega „fokusiranju na posledice naših kolektivnih nepočinstava”.

U kontekstu ovdašnj eumetničke scene (kojoj umetnica u potpunosti pripada iako je iz nje fizički izmeštena) njen rad se metodično obračunava sa različitim zavetima ćutanja, istorijskim lažima i revizionizmom, građanskim i nacionalnim tabuima, a pre svega sa poricanjem zločina iz ratova devedesetih. Otuda je ova njena samostalna izložba u Beogradu pre svega fokusirana na dva primera takvog zaveta ćutanja na kojima je zasnovano savremeno srpsko društvo: uporno poricanje genocidne namere masakra u Srebrenici i uporno ignorisanje postojanja masovnog groblja u Batajnici gde su zakopana tela 744 dece, žena i muškaraca albanske nacionalnosti tokom policijske operacije iz 1999. šifrirane kao „dubina 2”.

Izbegavajući svaku uvijenu formu koja je uobičajeni „garant” da je neki iskaz umetnički a nikako i politički, ona u svojim radovima uvek postavlja direktna pitanja i donosi nedvosmislene stavove. Neki njeni radovi tako prelaze granicu nacional-politički prihvatljivog govora, a zapravo i prekoračuju nešto što je uopšte kolektivno zamislivo. „Darija S. Radaković ne priznaje Republiku Srpsku” ili „Srbi da priznaju genocid i plate ratnu odštetu” – primeri su ovakvih iskaza čije se ispisivanje doživljava u „srpskom svetu” kao vrlo opasna transgresija.

Jedan od njenih asistiranih readzmade-ova jeste na podu ove izložbe prostrt orijentalni ćilim sa tekstom „We are tired of hiding the bodies”, gde se jednostavno i efikasno (a takva semiotička efikasnost jeste karakteristika rada ove umetnice) upućuje na odnos izrečenog i telesnog. Ćilim kao „forma” ovog rada (ukoliko je ispisani iskaz njegov sadržaj) je predmet prema kojem imamo telesni odnos: bilo da je to predmet na koji ćemo se ispružiti da odmorimo ili ga na primer iskoristiti da u njega umotamo nečije mrtvo telo. U odnosu rečenog i telesnog se po pravilu nalazi prostor provokacije – verbalna provokacija uznemirava telo, a telesna provokacija uzburkava reči.

Od direktne konfrontacije kao metoda rada u kom se uzima uzorak ideologije kolektivnih nepočinstava, sačinjen je i rad „Fushë Kosova” koji se sastoji od albanskog prevoda pesme „Kosovo polje” Matije Bećkovića. Rodoljubiva pesma iz 1987. ovde se recituje na „neprijateljskom jeziku”, ali u toj transformaciji ona postaje kao rodoljubiv sadržaj re-integrisana u „albansku kulturu”: ako bi se samo izmenili toponimi koji se pojavljuju u njoj, ona bi mogla da izrazi nacionalni patos na bilo kom jeziku. Kao što i asistirani readymade „Ordinary Tool”, sačinjen od testera spojenih tako da nalikuju zlokobnom ideološkom simbolu, takođe nosi i nekakvu univerzalnost. Rad inače referira na knjigu The Ordinary Man Christophera Browninga koji ispituje ključnu ulogu onih koji u nasilnom ideološkom sistemu „samo rade svoj posao”, onih „običnih ljudi” koji rade šta im je rečeno.

Ova univerzalnost, međutim, za Dariju Radaković nije misliva ako nije situirana i motivirana u slučajevima „naših kolektivnih nepočinstava”. A zašto i otkud je to tako? Zašto ova umetnica zagovara bavljenje baš tom temom koja nam nije prijatna? Neuspešni pokušaj da sam sebi kratko odgovorim, prekidam nasumičnim pregledom sajtova dnevnih novina i u Danasu čitam da je gradonačelnik Beograda upravo imenovao ratnog zločinca Svetozara Andrića za člana gradskog veća. Andrić je inače osnovao logor Sušica, a u naredbi o osnivanju između ostalog piše i da je „zabranjeno samoinicijativno ubijanje logoraša”. U logoru je ubijeno 1600 ljudi, samoinicijativno ili ne. Grad u kom se ovakva ličnost imenuje za visoku funkciju i ne može biti grad u kom izložba Darije Radaković može da bude prijatna. Uostalom u ovom gradu je još uvek neizvodljivo postaviti na javnim bilbordima jedan drugi Darijin rad koji je trebalo da bude deo izložbe: rad se sastoji od reprodukcije dva kaobraćajna znaka: onog na koji nailazimo kada ulazimo u Srebrenicu i onog, prekriženog, koji vidimo kada je napuštamo.

Branislav Dimitrijević

Rođena sam i odrasla u Bosni i Hercegovini, SFRJ. U sred krvavog rata se selim u Beograd gde diplomiram slikarstvo na ALU. To mi daje priliku da kroz svoj rad iskažem sopstveno neslaganje s autoritetima, mentalitetom i tradicijom loših izbora, da kritikujem društvo i da ukazujem na posledice naših kolektivnih napočinstava.

Iskustvo Izbeglištva ’90-ih godina, potom emigracije dve decenije kasnije, oblikuje moje stvaralaštvo kroz preispitivanje problema odgovornosti, identiteta, jednakosti, društvenog konflikta, rata, traume, itd. Moj rad nije nikad isti – u tehnici, stilu, niti temi – ali je uvek posvećen iskrenoj konfrontaciji s pitanjima koja u datom trenutku privlače moju pažnju.

Učestvovala sam na brojnim izložbama, festivalima, umetničkim rezidencijama i radionicama u zemlji i inostranstvu.