Fotografije koje vidimo na izložbi Priroda bez društva u NGVU bude pri prvom pogledu pomešana osećanja radosti života i tuge, koja je prati kao naličje. One svedoče o tome da intenzivno osećanje punoće života, koja je u pogledu posmatrača uhvaćena u fotografiji, ne može ostati samo sećanje na lep trenutak, već je ujedno i spomenik njegovoj efemernosti. Na drhtavim fotografijama, čiji samo obrisi ukazuju na motive, likovni elementi kao što su svetlost, senka i boja stvaraju specifičnu atmosferu melanholije – lepota prikazanog je nestalna, njeno trajanje ne zavisi od nas i to je ono što budi osećanje nostalgije. Ta uhvaćena lepota postojala je samo u trenutku fotografisanja, a sam trenutak se repeticijom i ekspozicijom produžava u beskraj.

Srđan Veljović, dužinom ekspozicije, takođe, u određenoj meri defragmentiše svoj predmet posmatranja, analizira od čega se sastoji njegova specifičnost (odnosno suština), ako se njegovo značenje svede na minimum asocijativnosti. To apstrakovanje čini predmet posmatranja dovoljno univerzalnim da u posmatraču evocira nešto poznato – kao da se predeo ili situacija odvajaju od fotografa, prestaju da budu ekskluzivno njegova i postaju sećanja svakoga ko se sa njima poveže.

Dok fotografije sa tehno žurki mogu različitim generacijama izazvati različita sećanja, postoji zajednički sadržalac ovih sećanja, a to je sam osećaj žurke koji fotograf svođenjem prikaza na atmosferu uspeva da prenese. Neonska roza svetla u kontrastu sa plavim, gomila ljudi koja se iz zbira individua pretvara u masu koja zajedno igra, treperavost i energija koju fotografije prenose, jednako su deo početaka tehno kulture koliko i deo savremene tehno kulture – to je ono što apstrakcija donosi – esencijalne odlike prenesene atmosferom. Tako je i sa crno-belim fotografijama starih kuća, prolaza u gradu, urbanih predela – zamagljeni prikazi prenose utisak protoka vremena. Pejzaži funkcionišu kao spomenici prošlosti, koju sa setom i dalje konzumiramo. Ovi neprepoznatljivi motivi ili motivi svedeni na simbole mogu pripadati ma kom vremenu. Vreme i mesto nisu presudni za značenje, fotografije beleže suštinu, asocijaciju, osećanja. Fotografije koje vidimo nisu dokument specifičnosti, one nisu dokaz istine, već su svojom likovnošću postale stvarnost za sebe. Izmaglica koja se ponavlja u grafizmu i igri svetlosti kod jednih, a u prelazima boja i prisutnosti mnogostrukih valerskih igara u drugim, čini granicu između realnosti i fikcije tankom. Referentnost autorovih fotografija funkcioniše više na simboličnom nivou, nego na onom dokumentarnom. Fotografije dokumentuju samo donekle ono viđeno, one ograničeno referišu na realno i utemeljeno i većoj meri su uhvaćen trenutak fikcije, zbog čega nam je omogućeno da u njima učestvujemo. 

Gotovo kao da smo bili tu kada su nastajale. To je osećaj koji povezuje sve fotografije bez obzira na različitost u temama i fokusu – preplavljujuća nostalgija za nečim što na prvom mestu i ne pripada nama i što je oduvek van naše kontrole, bez obzira na sve naše saosećanje i poistovećenje. Jedino što nam ostaje je da rekonstruišemo sećanja i stvarnost iznova, s jedne strane iz želje da je razumemo, a sa druge, ne bili što duže i više konzumirali ova gorko-slatka osećanja – a to je uvek odlikovano zamagljenim, ispresecanim i repetativnim formama, baš kao i fotografije pred nama.

Ana Simona Zelenović

Beograd, septembar 2021

Priroda bez društva                           

/u interregnumu/ 

Srđan Veljović je fotograf kome ne izmiče društveno-politički kontekst. Njegov rad je angažovan upravo kao svedočanstvo „praznih mesta“ koja izostaju u ovdašnjem zvaničnom istorijskom diskursu i(li) konsenzusu javnog mnenja. Na taj način specifična estetičko-etička fotografska poetika ulazi u polemiku sa ideološkim „očiglednostima“, kao i sveprisutnim, utilitarnim zaboravom, predstavljajući silu trenja, odupiranja i otpora. 

Otuda ove fotografije u prvi mah mogu iznenaditi i zbuniti budući da na njima izostaju jasne vremensko-prostorne koordinate. Odsustvo ljudi, nepostojanje društvenih praksi, narativa, pa i tekovina zajednice, alarmantno je i može se čitati kao antipod ciklusu Devedesete. 

Do neprepoznatljivosti „apstrahovani“ geopolitički kontekst u dominantno snolikim ili somnabulnim, na momente „zašećerenim“ fotografskim pejzažima, briše razliku između prošlosti i sadašnjosti, dokumenta i larpurlartističke vežbe. Ostaje samo intruzivna i invazivna bezdogađajna sadašnjost – zamrznuti kontinuum koji omamljuje i anestezira. 

U datom umetničkom „prekoračenju“ i dovođenju „čiste“ estetike do krajnjih konsekvenci, iako bez socijalne pozadine, fotografije ipak prizivaju kontekst; crvena petokraka nije lišena konotacija, premda maglovito svedena na puki „artefakt“; tarnerovski pastelni prizor, nadrealan u svom eskapizmu, iskrivljeno je ogledalo postapokaliptične, postratne stvarnosti. Postupak svođenja „brisanog“ prostora na gotovo monohromatske površine višestruko problematizuje logike i strategije individualnog i kolektivnog sećanja.

Lišena ljudskog faktora, razaranja i zagađenja, komodifikovana priroda „ne stari“. Ona se graniči sa mitološkom arkadijom, večnom idilom u kojoj nema tragova nasilja imanentnog ljudskom prisustvu. Paradoksalno, na samom pragu prekomernog raja, latentno se pomalja moguća distopija. U odsustvu društvenog tkiva, dešava se preteća „renesansa“ ili hipertrofija prirode koja ravnodušno i samo(do)voljno cveta i na grobovima, lepa i kada je krvlju „otrovana“ poput Drine u Višegradu.

Zabeleženi na svega nekoliko fotografija, ljudi su prisutni uglavnom kroz postideološko i postpostmoderno, delirično „događanje mase“. Uprizoreno je ekstatično odsustvo komunikacije kroz zarazan ritam stapanja, diktat plivanja u jatu (samo)zaborava. Nasumičan skup atomiziranih pojedinaca, suštinski suprotstavljen susretu, društvenosti i političnosti, još je samo transični bljesak odsustva zajednice. 

Umetnički i svaki drugi eskapizam opredeljen za „filtriranu stvarnost“ nudi zavodljivi predah i beg od traumatičnih, repetetivnih sećanja. Kratkotrajno, on može biti lekovit, ali može i skliznuti u paradigmatičan pristanak na voljno neznanje ili namerno slepilo. Veljovićeve fotografije mogu se, naposletku, čitati i kao podsećanje ili upozorenje da dezintegracija društvenih kodova vodi relativizaciji društvenih vrednosti, odnosno da estetika ne može ići ispred etike.