Svet je 2020. godine u jednom trenutku stao, ali nisu stali svi procesi proizvodnje, nije stao protok robe i kapitala, i još važnije, nisu prestale nejednakosti upisane u sve pore sveta u kom živimo – društvene, ekonomske, rodne, rasne, ekološke… Zapravo, postale su još veće. Umetnice i umetnici, radnici i radnice u kulturi, su u toj nejednačini nejednakosti, većinski na slabijoj strani. Posledice pandemije po savremenu umetnost jasno se danas vide kroz otkazana i nesigurna izlaganja, smanjeno finansiranje, ograničenje kretanja, ugrožene umetničke egzistencije, nevoljno prilago|avanje umetničkih praksi okolnostima. A kako je sve to izgledalo na početku?

Simptom, serijal od osam razgovora sa predstavnicama i predstavnicima umetničke prakse, teorije, obrazovanja i medija bio je prva reakcija galerije NVGU na lockdown i onemogućenost rada. Online format pružio je seriju svojevrsnih oneobičenih artist talk-ova, a da se niko nije ni posebno trudio da smisli kako da ih oneobiči. Već samo dislociranje debatnog i društvenog života na koji smo navikli u isključivo online sferu bilo je dovoljno za takav efekat. Od početka zatvaranja u Srbiji, pa do završetka vanrednog stanja, tačnije 27.3–15.5, u razgovorima su učestvovali Marina Marković, Selma Selman, Miško Šuvaković, Dejan Atanacković, Ana Knežević, Vesna Milosavljević, Milena Dragićević Šešić i Tanja Ostojić, i govorili o svom radu, pozicijama, afektima i predviđanjima kako i šta dalje.

Društveni statusi

Neminovno pitanje za početak ovih razgovora ticalo se aktuelne situacije, pojedinačnih pozicija, i kako sve to utiče na umetnost. Koliko je sa jedne strane izolacija svojstvena radu umetnica (Marković, Selman, Knežević), istovremeno je u razgovorima izražena svest o krizi koju pandemija donosi. Otkazane ili pomerene izložbe, stopirane prodaje i honorari, nemoguće planiranje – globalno je i zajedničko iskustvo umetničke zajednice, koja je uvek u kriznim situacijama ugrožena. Oscilira se između rada i produktivnosti sa jedne, i totalne nemogućnosti za rad sa druge strane.

Teška situacija u sferi kulture i neprofitnih medija nije ništa novo, a sada je ona još teža i neizvesnija. Pandemija kao da je svaki mehanizam kasnog kapitalizma, svaki problem i svaku nejednakost dodatno pojačala, ogolila i učinila vidljivijim. Socijalni problemi kulturno-umetničkog sektora u Srbiji u ovoj krizi videli su se jasno kao dan: teški položaj samostalnih umetnika, veliki broj neregistrovanih umetnika koji se vodi kao nezaposlen, nedovoljna saradnja javnih institucija i nezavisne scene, nezainteresovanost države, nedovoljno finansiranje… Razgovori sa Vesnom Milosavljević i Milenom Dragićević Šešić istakle su sve ove probleme. Iako su umetnici pokazali i solidarnost i empatiju sa zajednicom, kroz podeljene radove, refleksije i pomoć, država je to sporo pratila. Međutim, i tada se opredelila za pristup koji više deluje kao milostinja nego sistemska pomoć, koja bi se sprovodila kroz npr. otkup radova i promišljenu kulturnu politiku. Istovremeno, kriza je učinila jaz i razlike na kulturnoj sceni još vidiljivijim: između slobodnih i nezaposlenih umetnika, koji u sistemu nisu prepoznati kao umetnici; kao i između nezavisnih i zaposlenih u javnom sektoru. Institucije kulture pokazale su manji kapacitet za samoorganizaciju i solidarnost, uprkos tome što poseduju resurse, pa i odgovornost da pruže podršku nezavisnom sektoru koji te resurse nema.

Virtuelne sablasti

Novonastala virtuelna zajednica zatvorenih ljudi, prazne ulice gradova i turističkih centara, proizveli su osećaj susreta sa nečim sablasnim, ili kako to artikuliše Dejan Atanacković, osećaj elegantnog i tihog kraja sveta. I zaista, deluje da se naš svet, na koji smo navikli i u kom živimo, nepovratno menja. Ta bliska mogućnost prekarnosti, nesigurnosti i diskriminacije reflektovana je u razgovorima. Pored socijalnih pitanja, serijal Simptom promišljao je i društvene dinamike, nove oblike socijalnosti, politike i dis/utopije. Kako je konstatovao Šuvaković, poslednjih par godina svedočimo promenama na planeti vezanim uz ekologiju i post-ljudski svet, koje su promenile sam pojam politike. Politika se tako više ne odnosi samo na zajednicu među ljudima, nego i na van-ljudske faktore, na ekosistem, na biljne i životinjske vrste koje se menjaju i nestaju, usled beskonačne eksploatacije planete. Kapitalizam je tretirao prirodu kao drugost; virus je potekao iz tih narušenih ekosistema i sada interveniše u naš život i politike. Posledice uticaja virusa podržavaju tendencije desnih politika za većom kontrolom društvenog života, ali i naše privatnosti.

Svesni smo digitalnog nadzora, beskonačnog nadgledanja i beleženja našeg ponašanja na internetu, manipulacije podacima, a opet smo svi tu, uronjeni u digitalni svet, društvene mreže i FB live, u pokušaju da prevaziđemo zatvorenost i usamljenost, a održimo društvenost i zdrav razum. U razgovorima artikuliše se želja za refleksijom na političko-ekonomske implikacije korišćenja interneta. Iako smo bezbedno zatvoreni u kućama, paradoksalno danas nigde nismo u sigurnom prostoru (Šuvaković) – i to je tema i izazov za umetnost, neophodna za njene buduće potencijale. Ili, kako primećuje Ana Knežević – strah od tehnologije neslobode ne treba da nam bude ograničenje u umetničkoj praksi.

Nova polja

Serijal Simptom tako artikuliše i veru u transformativnu moć umetnosti, poverenje u umetničke reakcije na krizne situacije, koje otvaraju polje kreativnosti kada su
u pitanju društveni odnosi i umetničke prakse. Naš svet se na neki način nalazi na prekretnici, i pred nama je pitanje da li će krenuti u pravcu stalnih kriza, većih nejednakosti, novih pandemija i uništenju ekosistema; ili suprotno, ka suživotu i socijalnoj i ekološkoj pravdi. Umetnost je nužno vezana uz društvenu imaginaciju, i to kako zamišljamo bolji svet za vreme i posle pandemije, nasuprot povratku na staro, na “normalno”. Jer, kao što nas je Selma Selman podsetila na jedan od ikoničnih grafita pandemije – nije da je prethodna “normalnost” baš bila dobra. Pandemija koja je promenila svet, promeniće i nas, i naše slobodno vreme, i našu umetnost, koju pravimo ili koju gledamo, slušamo, upijamo. Zato ponavljajmo sebi da treba da budemo pametniji, da zamišljamo i borimo se za budućnost, i to u trenutku kada je, baš kao i naši živci, slika budućnosti nesigurna, nejasna, kolažna i neprestano promenljiva.

Olga Dimitrijević