Pred zidom / Upotreba noža

Performans Sanje Latinović aktivira sedam rekvizita, noževa različitog porekla i namene, u procesu kojim se u formi sukcesivnih izvedbenih činova artikulišu sile energetskog pražnjenja i punjenja, u suočenju umetnice sa nemom predmetnošću galerijskog zida, kao izazovom za delovanje. Ona ne tretira taj zid kao neutralnu podlogu za prezentaciju umetničkog rada, što bi modernistička paradigma izlagačke bele kocke standardno nalagala, već kao izazov za delovanje, te i materijal u kome ona interveniše. To delovanje nije predstavno, njime se ne izražava neko lično viđenje tog zida, bilo kao materijalne strukture ili simbola, niti se poziva na neko imaginativno dopunjavanje prizora koji on pruža. Njime se na zid nasilno fizički utiče, probija se njegova površina i remeti njegova vizuelna homogenost, da bi se uveo u erotizovano polje manipulacije predmetima koji poprimaju karakteristike fetiša.

U prvom segmentu rada, umetnica ga perforira energičnim pokretima koji aktiviraju celo njeno telo, koncentrišući svu silu svog fizičkog delovanja u tačke uboda. Ona zabija noževe u zid u linearnom sledu, u specifičnom, ergonomski određenom ritmu i u antropometrijski definisanom prostornom rasporedu. Potom ih ostavlja čvrsto zarinute u podlogu, na način kojim se čuva materijalni trag čina putem koga su tu dospeli, ali se ujedno obrazuje i vid prostorno specifične instalacije, koja se na vrlo telesan način aktivira u sledećoj fazi performansa. U toj fazi noževi menjaju karakter. Od pukog oruđa kojim umetnica izvodi rad, oni se tu transformišu u fetiš objekte, to jest predmete za koje se u ritualnom činu vezuju njeni libidinalni tokovi.

Nož zabijen u zid tako postaje falus, koji se podvrgava svojevrsnom ličnom obredu umetnice, izvedenom pred publikom. Obredni karakter tog performativnog čina ogleda se u njegovoj formi i načinu izvođenja, a ne u nekoj neposrednoj referenci spram nekih drugih konkretnih obreda, koji imaju istorijsku funkciju i širi društveni značaj. Ta forma se manifestuje kroz antropološki date kategorije ‘kenosis’ i ‘plerosis’, što imenuje i označava procese potpunog pražnjenja sebe kao aktivnog subjekta, u prvom koraku, da bi se u sledećem prepustili ponovnom ispunjavanju energijom koja se emituje iz subjektu spoljašnjeg izvora. U tom drugom koraku umetnica prisvaja falus i slobodno manipuliše njime, za svoje lično zadovoljstvo. U tom smislu on nema moć nad njom, već je sveden na sredstvo ekstrakcije maksimuma uživanja. Bitno je tu napomenuti i da su ti fetiš predmeti, noževi, koji zadobijaju falički karakter, sve vreme prema umetnici okrenuti isključivo drškom, i, za razliku od tradicije performansa u kojoj uključivanje noževa ili nekih drugih alata za ubadanje i sečenje ističe ranjivost tela umetnice, uvedenog u zonu opasnosti, ovde je ona ta koja potpuno suvereno vlada i situacijom i tim predmetima, i sasvim bezbedno manipuliše njima. Nije tu njeno telo to što se pokazuje kao penetrabilno i izloženo urezivanju tragova, već ’telo’ zida.

U ovom performansu i nema indicija samopovređivanja, i akcenat nije na koeficijentu boli koja bi se potencijalno indukovala upotrebom oštrih predmeta, već na uživanju koje se ostvaruje njihovom manipulacijom, koja se odvija u dva smera. Ubodnim krajem i sečivom se penetrira u čvrstu površinu zida, a potom se drškom izaziva lično erotsko zadovoljstvo. Takva upotreba noža potpuno se suprotstavlja dramaturškom sledu koju Dejvid Memet razvija u knjizi pod naslovom „Tri upotrebe noža”, u kojoj izlaže svoje pozorišno viđenje dramaturgije, pod snažnim pečatom patrijarhalne kulture. Naime, Memet u prilog svoje teze citira ranog bluz i folk kantautora Hjudia Ledbetera, to jest njegove stihove: „uzimaš nož da sečeš hleb, da bi imao snage da radiš; zatim ga koristiš da se obriješ, da bi izgledao lepo pred onom koju voliš; nalazeći je sa drugim njime isecaš njeno lažljivo srce”, da bi na taj način demonstrirao dijalektičnost dramaturškog postupka, kroz tri sukcesivne upotrebe noža kao rekvizita. U slučaju ovog performansa upotreba noža izmiče takvoj vrsti normativizacije i podvrgavanja logici dramaturškog narativa, kakvu predlaže Memet, na isti način na koji performans kao izvedbena forma distancira sebe spram pozorišnog načina mišljenja.

Stevan Vuković

Sanja Latinović (1983), iz Srbije, diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Odeljenje skulpture. Master studije u oblasti performansa završila je 2016. godine u HKB Bern, Švajcarska.
Iako skulptor po vokaciji, Latinović najvećim delom zasniva svoj rad na performansu, video radu i fotografiji, kao poljima umetničkog izraza koje koristi u ispitivanju samog medija skulpture i istražuje njegov transformativni potencijal u odnosu materija-prostor-forma-ideja. Tematske preokupacije umetnice uglavnom se odnose na problematizaciju složenog delovanja pojedinca u današnjem svetu, naše svakodnevne konfrontacije sa brojnim i različitim formama društvene uslovljenosti, imperativima i pritiscima. Obraćajući se više emotivnoj psihološkoj dimenziji ovih odnosa, umetnica predlaže i artikuliše sopstvene uvide kroz simplifikovana vizuelna rešenja/performanse, kao metafore o sindromima, stanjima i procesima koji karakterišu složenu sliku društva.