Da li (kritički) pišemo o umetnosti?

U lokalnom kontekstu prezasićenom mnoštvom društveno-političkih problema za širu javnost umetnost i dalje figurira kao polje rezervisano samo za stručnjake i one članove društva koji su načelno privilegovani. Razloga za takvu percepciju je pregršt počevši od edukativnog sistema, preko klasnih razlika i generacijskog jaza, pa sve do medijskog sumraka i zvanične kulturne politike koja najpre teži potpunoj komodifikaciji i komercijalizaciji praksi svih onih agenasa koji u kulturnoj proizvodnji učestvuju. U tim i takvim okolnostima, pisanje o umetnosti većini najčešće deluje kao (neretko pretenciozno) autistična, samodovoljna aktivnost koja ne uspostavlja nikakvu vezu sa savremenošću.

U susret tome, rukovođena idejom da su različiti formati monografskih, kataloških i kritičkih tekstova ovog tipa nedovoljno vidljivi i razumljivi publici, Nova galerija vizuelnih umetnosti (NGVU) u Beogradu tokom 2021. godine pokrenula je ciklus tribina posvećenih pisanju o umetnosti. Do sada su organizovana dva razgovora koja su okupiila nekolicinu pozicioniranih aktera lokalne scene koji su izneli različita opažanja vezana za temu.

Istoričarka umetnosti Danijela Purešević moderirala je prvi razgovor sa Nelom Tonković, Aleksandrom Lazar i Nebojšom Milenkovićem. Tokom razgovora izneta su višeslojna stanovišta proizašla iz različitih profesionalnih iskustava sagovonika vezanih za velike institucije i privatne galerije u zemlji i inostranstvu. Slična situacija dogodila se i u drugom razgovoru sa Majom Stanković, Miroslavom Karićem i autorom ovog teksta, koji je takođe moderirala Danijela Purešević. 

Pomenute istoričarke/i umetnosti i kustoskinje/i najpre su postavili pitanje za koga se piše o umetnosti. Da li takvi tekstovi nastaju za potrebe struke ili imaju neku drugu funkciju, tačnije, da li služe široj javnosti kao korisna interpretativna alatka? Kroz oba razgovora se ispostavilo da recepciju teksta u najvećoj meri određuje njihov karakter. Bilo da je reč o kustoskim tekstovima pisanim za kataloge samostalnih izložbi umetnika, onim koji su pisani za monografske publikacije, osvrtima na pojedine događaje ili, pak, peformativnim tekstovima, sagovornice i sagovornici su se složili da je neki oblik kritičke refleksije neophodan i da kao takav on može doprineti širem dijalogu na temu uloge umetnosti u društvu. 

Izneta su opažanja vezana za jezik kojim se pišu tekstovi o umetnosti, posebno one koji obiluju hermetičnošću do te mere da su razumljivi samo stručnoj javnosti, dok su mahom i dosadni. Uzet je u obzir i značaj edukativnog sistema, posebno katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, te činjenica da se jedva nekolicina pisaca razvila u poslednjih desetak godina zahvaljujući retkim programima poput regionalnog projekata Criticize This!, koji je realizovala grupa portala za kulturu. 

Budući da je sama umetnost u krizi, da je u celosti marginalizovana, posebno u perifernim društvima poput našeg, ista je situacija sa pisanjem o njoj. Način na koji se uspostavlja komunkacija sa publikom zavisi i od stila autorke ili autora, pristupa i interpretacije umetničkog rada. Istaknuto je takođe i da bi tekstovi trebalo da prenose jasnu društveno-političku i ideološku poruku, te da bi uz pomoć njih trebalo iskomunicrati teme koje su traumatične. 

Mnoga pitanja su otvorena, mnogostruke paralele su povučene i opažanja izneta, a kako su oba razgovora bila javna to je pružilo mogućnost publici da stupi u direktan dijalog sa sagovornicama i sagovornicima, te ih dodatno potakne da razmotore pojedine aspekte pisanja o umetnosti koji lako mogu biti zanemareni.

Ovakvih razgovora je sasvim izvesno potrebno više, jer je tema kompleksna i trebalo bi tematski obraditi specifičnosti raznih smerova pisanja o umetnosti. Takva kategoriazacija bi bila potrebna kako u nezavisnom, tako i u institucionalnom okviru kako bi se definisale smernice vezane za literarne ekspresije, ali i regulaciju radne obaveze osobe koja tekst piše (za koga, o čemu, zbog čega). Na koncu, pisanje o umetnosti jeste pitanje društveno odgovornog učinka čija se uloga u generalnoj proizvodnji raznih oblika znanja nikako ne sme osporiti niti ignorisati. 

Vladimir Bjeličić,

Istoričar umetnosti