Institucionalni put umetnika

Sa Vladimirom Nikolićem smo razgovarali o interpretaciji umetničke karijere prateći njen institucionalni put i pozicioniranost. Sta znači biti uspešan umetnik?
Da li postoji “institucionalna zaključanost”? Kako izgraditi sopstvenu autorsku poziciju?

O radu “Kako postati veliki umetnik” (2001) Vere Večanski i Vladimira Nikolića

“Akademija je bila sigurna kuća u kojoj se govorilo samo o umetnosti. Kada izađeš sa Akademije ti se sretneš sa situacijom u kojoj treba da gradiš svoju karijeru, a taj posao nema nužno veze sa sadržajem koji kao umetnik proizvodiš. Tako da je ovaj konkretan rad pokušaj da se izborimo sa moralnom dilemom u kojoj smo se našli, suočavanje sa šamarom koji usledi kada se izađe iz sigurne kuće. Dakle, nema umetnosti, mi smo važni, ne umetnost, već nas dvoje. U radu se “borimo” sa stereotipima koji prate umetnika, fetišizacijom umetnika, elementima građenja karijere, koji su za umetnike posao koji ih manje zanima. Taj rad je zapravo naivan i smešan, jer se tu radi o mukama odrastanja, o izlasku iz staklenog zvona.”

O definiciji uspešne umetničke karijere

“Pitanje je u koji kontekst umetnik smešta svoj rad. Ako umetnik sebe vidi kao proizvođača na tržištu, on će izabrati scenu koja je orijentisana na tržište. Ukoliko svoju karijeru vodi kroz institucije poput muzeja, bijenala, programski orijentisane galerije, uspešnost će se meriti kriterijumima drugačijim od tržišnih. U svakom slučaju, postoji mogućnost da se živi od ovih modela delovanja, nije nemoguće, ali nažalost najverovatnije mu to neće poći za rukom.”

O značaju insititucija iz kojih se počinje karijera

“Kada smo izašli sa Akademije, pojavio se Centar za savremenu umetnost, sa svojom Školom za teoriju i istoriju umetnosti. Nju su vodili ljudi koji su kasnije bili na čelu Muzeja savremene umetnosti. Centar je bio jedna od platiormi koja je profilisala savremenu umetničku scenu kod nas. Paralerno sa Centrom se pojavio Remont. To su bile dve platforme u tom trenutku kojima smo se okrenuli. Taj izbor je bio naš odgovornost. Mogli smo da se orijentišemo prema nekim drugim galerijama i institucijama, i to bi sigurno odredilo naše karijere drugačije, ali to bi značilo i da smo mi drugačiji profil umetnika.”

O radu “Mesto za parking” (2001)

“Kačio sam saobraćajne znakove po gradovima kako bih zauzeo svoje mesto u javnom prostoru, na ulici. Jer sa vertikalnom signa- lizaciom se ne polemiše. Nema polemisanja sa zakonom. Saobraćajni znak je zakon. Taj rad je reakcija na situaciju u kojoj se mladi umetnik, koji tek što je izašao sa Akademije, suočava sa činjenicom da za njega zapravo nema mesta u ekonomskoj realnosti.”

O građenju institucionalnog prisustva

“Iskreno, nisam ga gradio. Samo sam imao sreće. Dobijao sam pozive da izlažem. Pretpostavljam da to opet ima veze sa mestima umetničkog okupljanja koje sam u početku odabrao, odnosno, u koji kontekst i okruženje sam se smestio. Preko tih mesta je išao kontakt prema spolja. Došlo je kao talas, odjednom, posle 5. oktobra, kada je srušen Miloševićev zločinački režim. Tog trenutka, kao na “prekidač”, pojavili su se veliki svetski kuratori da traže lokalne umetnike za svoje izložbe o Balkanu. Svako ko je držao do sebe među najvećim istoričarima umetnosti u to vreme, trebalo je da napravi “Balkan show”. Preko lokalnih partnera su dolazili do umetnika. U tom trenutku sam bio na mestu preko kojeg su mogli da dođu do mene i mojih radova, pa sam tako, kapilarno, stigao i do drugih mesta i institucija, koja su na vašoj ovde prikazanoj mapi. Imao sam puno sreće, jer je sve dolazilo samo po sebi. Nikada nisam morao da konkurišem i tražim mesto na izložbama. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme. To je bio prozor koji je bio otvoren 3 do 4 godine. Kasnije je taj cirkus otišao dalje. Nadalje nije bilo takvih mogućnosti za neku mlađu generaciju, da na isti način ispliva napolje.”

O umetnicima “egzotičnog regiona”

“U pitanju je velika “šargarepa”, za nekog ko je na periferiji zbivanja, kao što smo mi ovde, kada vas uoči neko iz velikih centara. Bila je to prilika koju su mnogi iskoristili. Neki umetnici su, iskoristivši priliku, hranili taj stereotipni kolonijalnipogled na periferiju. Bez ikakvog otklona su tome oportunistički pristupili i napravili karijeru. Drugi su se tako ponašali koliko da isplivaju, da bi potom pravili umetnost bez balkanskog konteksta. Ja nisam želeo da se guram u taj stereotip. Iz više razloga. Takođe, postojala je zloupotreba Dišanovog “ready made-a”.

Vi odete sa kamerom u neko selo i snimite kako kolju jagnjad, pa taj snimak izložite u nekom muzeju. Zato sam od svih velikana na kojima počiva savremena umetnost odabrao baš Dišana.”

O radu “Event horizon” (2017)

“Tema rada su farme servera na kojima se čuvaju vizuelni podaci. To se direktno dotiče mog zanata. U jednoj od svojih knjiga Džon Berdžer (John Berger), britanski autor, kritičar i teoretičar umetnosti, analizirajući istoriju zapadnog slikarstva, pravi fenomenalnu tezu po kojoj, ukoliko bi se pojavila neka naprednija civilizacija od zapadne (tu on govori najpre o pojavi renesansog uljanog slikarstva), ona bi neminovno došla da zaključka da je to bila kultura opsednuta privatnim posedovanjem, a da je uljano slikarstvo učinilo za vidljivo isto i što i kapital za društvene odnose. Po njemu Albertijeva definicija slike kao “prozora kroz koji se gleda”, zapravo, nije istinski koncept zapadnog slikarstva, već je pre u pitanju koncept “sefa u zidu” u koji se deponuje vidljivo. Te slike su napravljene toliko verno da imate utisak da možete da posegnete za raskošnim sadržajem koji one prikazuju.

Dakle, čitavu tu tradiciju slike on vidi kao opsednutost privatnim posedovanjem i sliku kao sef u koji se deponuje vidljiva, materijalna stvarnost. Tu sam video analogiju sa farmom servera. To je bukvalno sef u koji se deponuje i koncentriše vidljivo, a mi sada imamo situaciju u kojoj se globalna ekonomija u značajnoj meri generiše masovnom proizvodnjom i upotrebom slika tj. određenom vrstom viđenja. Sam način na koji vidimo stvarnost proizvodi kapital, sam pogled je postao rad (za drugog, naravno). Zato mi je bilo veoma važno da uđem u farmu servera, fotografišem je, snimim, i od tog materijala napravim rad. Ispostavilo se da je to “nemoguća misija”.

Ne zbog toga što se Facebook-ovo postrojenje koje sam odabrao nalazi na Arktičkom krugu (jer, uspeo sam čak i tamo da otputujem), već zato što je obezbeđen kao vojna baza, gde mi nije bio dozvoljen pristup, iako sam imao podršku i od Vlade Švedske i njihovih umetničkih organizacija. No, pošto ne odustajem lako, objektu sam prišao “s leđa”, ulaskom u šumu u kojoj se nalazi, gazeći kroz dubok sneg. Na kraju sam napravio samo fotografije šume. Shvatio sam da mi, zapravo, nije potrebno da slikam tu džinovsku kocku u kojoj se koncentriše “kolektivno, globalno vidljivo”. Samo mesto, odnosno, fizička stvarnost u kojem se farma servera nalazi, postalo je uzbudljivije. Imao sam uzbudljiv doživljaj u toj šumi u polarnoj oblasti, u kojoj sam bio potpuno sam, da stojim na liniji u kojoj se dodiruju dve stvarnosti. Pomislio sam na crnu rupu kojoj ništa ne može da pobegne, koja usisava sve što joj priđe. To se u fizici zove “horizont događaja” (Event Horizon) iza koje ni svetlost ne može da umakne gravitaciji rupe.“

Vladimir Nikolić (1974), vizuelni umetnik i docent na Fakultetu likovnih umetnosti (Odsek Novi mediji)