Kupovina umetničkih dela

Sa Nemanjom Kneževićem smo razgovarali na temu kupovine umetničkih dela i organskog razvoja kolekcije. O odnosu prema umetničkom radu i saradnji sa umetnicima na opremi i postavci dela u domu. O tome da li većinom kupujemo dela umetnika generacija kojima pripadamo. O stvaranju ličnih mikro narativa i mogućnosti komponovanja sveta putem dela koja posedujemo u kolekcijama. O drugačijoj strani učešća na savremenoj vizuelnoj sceni. O kupcu dela kao neophodnom i zdravom delu ekosistema savremene vizuelne umetnosti.
Govorili smo o radovima Saše Tkačenka, Nemanje Nikolića, Marije Knežević, Aleksandra Denića, Mihaila Prostrana, Davora Gromilovića, Stefana Đorđevića, Aleksandre Mihajlović, Dušana Rajića, Valentine Brković, Nemanje Jehličke, Bratislava Milenkovića, Jovana Mikonjića.

Da li sebe vidite kao kolekcionara umetničkih dela?

“Moja osnovna namera nije bila da sačinim kolekciju, niti je sada vidim kao takvu. Nije to moja ambicija. Ta dela, jednostavno, obitavaju u mom prostoru. Kolekcionari su uglavnom ljudi i institucije koji kupuju dela sa nekom namerom i ciljem. Kada je moja kolekcija u pitanju, to nije slučaj. Neka dela jesam kupio, neka su dobijena putem razmene, a neka sam dobio na poklon, tako što sam fotografisao neke postavke ili radove određenih autora. Zbirka koju imam nastala je tokom vremena, kroz različite okolnosti. Neka dela su nasleđena iz porodice, mada moji roditelji nemaju umetničke korene, pa je tih dela bilo manje. Potom sam počeo i sam da istražujem. Zanimljiva mi je, na primer, priča o radu Jovana Mikonjića mlađeg. Dok sam mu pokazivao mesto na kome sam izložio njegov rad, delo pored prepoznao je kao rad svog oca Dušana Mikonjića. Do tog trenutka to uopšte nisam znao.“

Zajednička odrednica radova u kolekciji

“Tu ima dela autora različitih generacija. Takođe, selekcija nije zasnovana ni na specifičnostima medijskih niša – nisu to dela samo grafičkih dizajnera ili slikara, već jednog šireg kruga umetnika. Iako tu nije bilo neke moje posebne namere u odabiru, ispostavilo se kasnije da su neki od autora kasnije našli svoje mesto na sceni i etablirali se.“

Kako se odlučite da kupite umetničko delo?

“Moram da ih vidim uživo. Ponekad se desi da rad vidim na nekoj od društvenih mreža i zainteresujem se. Ali kada ih vidim uživo deluje sasvim drugačije. Takođe konsultujem i umetnike kako da opremim i postavim rad. Nekima to bude čudno – “To je sad tvoj rad, radi kako želiš”. Ali meni je cilj da i oni budu zadovoljni.”

Da li to istovremeno znači da ste kustos svoje privatne kolekcije?

“Da, na neki način. Kako radove postavljamo i opremamo. To su odluke koje utiču na ceo doživljaj. Osim toga, priče koje stoje iza nabavke nekih dela čine da mi je do nekih više stalo.“

Većina radova koje posedujete su dela autora generacijski bliskih vama. Da li je vama to presudno pri odabiru?

“Ne nužno. Dela nekih starijih autora, koja mi se sviđaju, cenovno su nedostižna. Radovi koje imam tretiraju teme koje me zanimaju ili na koje, jednostavno, odreagujem. Tako je iskrenije i to me čini zadovoljnim.”

Da li poznajete još ljudi iz vaše generacije, koji imaju sličan odnos prema umetnosti i poseduju svoje zbirke?

“Svakako, takav slučaj je prisutniji nego što se generalno misli. Nije potrebno mnogo sredstava da bi se u umetnosti uživalo.”

Nemanja Knežević (1985), fotograf i član kolektiva Belgrade Raw