Prvi susret sa slikarima

Moj susret sa slikarima desio se krajem osamdesetih, kada sam otišla do Studentskog kulturnog centra da kupim album Studžesa „Raw Power“ i tu upoznala Uroša Đurića. On me je uveo u svet slikara i slikarstva. Pamtim kada me je, tada klinku iz novobeogradskih blokova, prvi put doveo u ulicu Proleterskih brigada u kojoj sedimo, široku, belu, lepu, široku ulicu. Odatle smo otišli u Mutapovu, gde je Uroš živeo u kući punoj umetničkih predmeta. Tu sam upoznala Stevu Markuša i celu tu njihovu umetničku ekipu. Njome sam tada bila duboko fascinirana, a ta ekipa je mene, sa druge strane, prihvatala kao neko bahato malo miljenče.

I tada, Uroš mi je naslikao ovu sliku koju sam donela od kuće da vam pokažem. U to vreme sam imala dve pesme: „Pas koji je pojo sunce“ i „Crni čovek“. Uroševa slika Pas koji je pojo sunce nalazi se na koricama moje istoimene prve zbirke poezije. Šta mene na ovoj slici fascinira, šta ja vidim na njoj? Vidimo bestijalnost i obnavljajuću životnu radost. Na pepelu, u govnima i krvi, igra se jedan obnavljajući ljudski ples, koji je i grozan i moćan, ali koji u suštini najavljuje neku nadu.
Istu dvostrukost, ambivalenciju, vidim i u našoj narodnoj tradiciji koja utemeljuje našu kulturu. Ona je oličena u dve figure. Sa jedne strane je tu veličanstveni, ponorni, duboki, sveobuhvatni Njegoš, a sa druge strane Marko Kraljević, jedna žovijalna, narodna, karnevalska ličnost. Dakle, s jedne strane zamah prema večnosti, a sa druge sprdnja prema smrti i konačnosti, iskežena figura koja može da svuče sunce sa neba, da ga proguta i pojede. Kao na Uroševoj slici.

Književnost i slikarstvo

Moj odnos prema slikarstvu nalikuje Tolstojevom odnosu prema muzici koji on opisuje u Krojcerovoj sonati. Tolstoj muziku vidi kao nešto što ga poražava i uzbuđuje, kao nešto što smatra kao opasnost za svoja čula. Ja prema muzici nisam imala takav stav, njoj sam se bez ustezanja predavala, ona je služila meni i mojim stanjima, ali me je zato slikarstvo uvek uzbuđivalo. Slikarstvo je za mene bilo kao nešto što je tu, ali što u suštini ne mogu da dohvatim ni objasnim. Šta me je uzbuđivalo? Pa, neposredna emocija koja izvire iz nekog dela, osećaj koji ne umem do kraja da artikulišem, jer sam u slikarstvu laik i nemam adekvatne reference. Ja stajem pred sliku kao novorođenče, koga slike uzbuđuju i očaravaju.
Sa druge strane, svi književni stilisti su izrazito slikoviti. To vidimo, na primer, kod Flobera, koji na nekoliko strana opisuje kapu gospođe Bovari, koja je toliko jadna da jasno najavljuje njenu sudbinu. Pisac hvata jedan detalj i secira ga tako da on govori nešto drugo, nešto iza čega stoje tamne vode. Moj, recimo, vizuelni stil se menjao, ali je veoma smišljeno jednostavan.
Od savremenih pisaca, na primer, Karl Uve Knausgor se u svom pisanju nastavlja na velike stiliste književnosti. Ali u njegovim knjigama vidimo i njegov odnos prema slikarstvu, i šta je on sve do svoje 15. godine video u muzejima. Iako smo gotovo ista generacija, koja je u to vreme pripadala sličnim socijalnim sistemima, mi ovde smo za to muzejsko iskustvo bili uskraćeni, jer nismo mogli da putujemo. Zato sam Knausgoru, kada sam ga čitala, zavidela što je mogao na vreme, u formativnom periodu, da neposredno vidi velike slike i slikare. Ja nisam, i to je ostala moja neutažena želja. Ali možda je to, s druge strane, doprinelo intenzitetu mog doživljaja slikarstva.
Naime, i kada sam mogla da putujem, opet sam imala problem, jer u jednom muzeju mogu da pogledam najviše dva ili tri dela. Toliko se pred slikom uzbudim da ne mogu više da gledam, moram da sednem, preintenzivno doživljavam. Sećam se, kada sam u Firenci stala ispred Donatelove Pokajnice Magdalene, dobila sam napad plakanja, nisam mogla da se zaustavim.
Da, obožavala sam Donatela. Religiozni motivi me uzbuđuju, ali ne na nivou kiča ili pop-kulture. Ja tu vidim sebe, osećam svaku strelu, svaki nož, udove koji se čereče. Jer, to je religija – poznavanje živog Boga, aktivnog, u patnji i u ljubavi. Slično sam videla i kod El Greka i kod Karavađa, i kod Boša i Brojgela. Ne znam osobu koja ih je videla uživo, a da nije ostala opčinjena njima. Razlog te opčinjenosti možda se krije i u činjenici da ako dovoljno dugo gledaš u neku sliku, sliku koja poseduje taj intenzitet, ti onda počneš da je gledaš kao da gledaš u ogledalo.

Iz beležnice

Da bih se prisetila doživljaja umetničkih dela s kojima sam se sretala, beležila sam u rokovnike svoje utiske. I sada sam ih, zbog ovog razgovora, prelistala. Evo šta sam zapisivala.
Kada sam videla Van Goga, zapisala sam samo: „Tuga“. Da, Van Gog je za mene ogoljena rana koju ne mogu da gledam više od 5 minuta.
Za Anrija Rusoa: „Ljupka bestijalnost“. Tako sam nekada doživela njegove slike, nisam sigurna da bih danas.
Za Holbajna: „Ushićenje, uzbuđenje, gađenje. Prijatnost i tajna.“
Bejkon – to je samo meso, kosmos u fiziologiji…
Onda, Šagal… Uvek sam obožavala onu liniju ludih ruskih pisaca, kojoj pripadaju, na primer, i Isak Babelj i Mihail Bulgakov. Oni, naravno, nemaju ništa zajedničkog, ali obojica imaju sposobnost da učine da sve čega se dotaknu – oživi. Isto to sam, tu neverovatnu životnost i snagu, našla i kod Šagala.
Da, volim i slike na ivici kiča, koje me mogu zagolicati, kao Rozetijeve i prerafaelita, ili Ofelija Džona Evereta Milea – Ofelija koja pluta jedan je od mojih omiljenih motiva. Ali, ako bih sada morala da se odlučim koju sliku da stavim na korice svoje naredne knjige onda bi to bila neka slika Alfreda Kubina. On je Katia slikarstva.

Milena Marković (1974), pesnikinja, dramska spisateljica, scenaristkinja, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.