Izvodi iz uvodnog izlaganja Zorana Paunovića o rešenjima naslovnih strana “Uliksa” Džejmsa Džojsa

Džejms Džojs (James Joyce, 1882-1941) nikada nije imao sreće s izdavačima. Od prvog objavljenog dela, zbirke pesama Kamerna muzika (Chamber Music, 1904), do Fineganovog bdenja (Finnegan’s Wake, 1939), objavljenog nepune dve godine pre piščeve smrti, istorija objavljivanja Džojsovih dela istorija je nesporazuma s onima čiji je zadatak bio da ta dela pretvore u knjige i ponude ih čitaocima …
… Autor rešenja za korice američkog izdanja “Uliksa” iz 1935. godine je niko drugi do Anri Matis (Henri Matisse, 1869-1954), čiji je autorski doprinos ovom izdanju vrednovan toliko visoko da je na koricama njegovo ime ispisano slovima po veličini jednakim onima kojima je ispisano ime Džejmsa Džojsa. Do ovog svojevrsnog koautorstva došlo je zahvaljujući zamisli američkog izdavača Džordža Mejsija, koji je ponudio Matisu 5000 dolara (ekvivalent današnjoj vrednosti od nekih 90.000 dolara) da izradi ilustracije za bibliofilsko izdanje Uliksa. Matis, očekivano, nije mogao da odoli tako primamljivoj ponudi, pa je izradio šest ilustracija uz još dvadeset litografskih crteža, kao i nacrt za korice. Dobronamerni čitalac s razlogom će se u prvi mah zapitati gde je tu zlostavljanje, i čemu takva strogost prema Matisu, koji je svoj zadatak obavio na dostojan način. Sasvim je nesporno da on to jeste učinio, ali samo kad je reč o likovnom delu tog zadatka. Prethodno, međutim, nije pročitao obaveznu lektiru: jer, likovni motivi kojima je ukrasio Uliksa pažljivijem (i načitanom) posmatraču, nepobitno će ukazati na to da umetnik nije imao vremena za čitanje Uliksa, pa je ilustracije izradio po motivima Homerove Odiseje. Džejms Džojs je, dabome, bio i pažljiv i načitan posmatrač, pa se naljutio na Matisa (i stoga potpisao svega 250 od ukupno 1500 primeraka koliko je iznosio celokupni tiraž). Zbog toga Matisovu likovnu opremu knjige i ne možemo da posmatramo kao interpretaciju romana, već pre kao vrlo osoben i vrlo zanimljiv slučaj falsifikata… “
… Jedan od najboljih primera realizovan je za izdanje kuće Rakuten Kobo iz 2015. godine u kome je iskorišćen poznati Džojsov crtež Leopolda Bluma. Crtež je nastao početkom 1926. godine u Parizu, u ateljeu Džojsovog prijatelja, američkog slikara Majrona Natinga (Myron Nuting, 1890-1972). Džojs je u Natingov atelje svratio nekih mesec dana nakon operacije očiju, sedme u višegodišnjem nizu proisteklom iz njegovih očajničkih nastojanja da se izbavi od potpunog slepila. Bio je to jedan od retkih dana kad mu se činilo da je operacija imala koliko-toliko pozitivan učinak; vid mu se, na jednom oku, neznatno poboljšao. Da bi se pohvalio prijatelju, Džojs je uzeo podeblju olovku i na listu papira načinio skicu čoveka s polucilindrom i gustim brkovima, karakterističnim obeležjima Leopolda Bluma. A da ne bi bilo nikakve nedoumice u pogledu toga o kome je reč, pored nacrtanog lika Džojs je ispisao prvi stih Odiseje (u originalu, na grčkom, sa jednom slovnom greškom i više pogrešnih akcenata). Na naslovnoj strani izdanja o kome je ovde reč ostala je samo Džojsova kroz maglu nacrtana skica za portret Leopolda Bluma…

Aleksandar Zograf: Uskoro će 20 godina od objavljivanja tvog prevoda “Uliksa” Džejmsa Džojsa.

Zoran Paunović: Uvek je dobar trenutak da pročitamo “Uliksa”, kad god ga čitali. Jer predstavlja jedno stanje duha, odnos prema svetu i umetnosti koji je večan. Ukratko, Džojs je pokazao kakav treba da bude stav umetnika. On umetnost treba da shvati ozbiljno, kao religiju, uz potpunu posvećenost. Ali samog sebe ne treba da uzima previše ozbiljno. Iz toga proističe nešto nalik na igru sa umetnošću. Iako percipiran kao preteška knjiga, “Uliks” je zapravo igra sa umetnošću, jer pokazuje kakav treba da bude odnos prema književnoj tradiciji. Ne treba pisati kao da nikada niko nije pisao pre vas, ali isto tako ne treba tražiti u ranijoj književnosti svete krave, odnosno neprikosnovene uzore na kojima ćete gajiti svoj izraz. Treba pronaći u toj tradiciji deo vašeg senzibiliteta. To je Džojs radio – neke je poštovao, nekima se podsmevao, ali se sa svima poigravao.
Umetnost je igra. Kombinacija postojećih elemenata i stvaranje novih slika. Umetnost treba da nas natera da svet pogledamo još jednom, sa druge strane, očima Leopolda Bluma, jer tada svet postaje drugačiji.

Aleksandar Zograf: Kada pokušavamo da razumemo fenomene kroz istorijsku perspektivu, vidimo da ono što nam se čini kao sasvim novo ima svoje korene u prethodnim vremenima i saznanjima. Rokenrol nije nastao sa električnom strujom, i svakako ima veze sa tradicionalnom muzikom Afroamerikanaca. Npr. tradicija tzv. cartooning potiče iz jednog posebnog dela američke kulture – indijanske kulture, koju odlikuje sažetost izraza i humor, koji kao da su nastavili da žive u jednom potpuno drukčijem mediju, u savremenom stripu. Iako su to mnoge moje kolege Iz Amerike negirale, postoji neki potkožni nivo, neka vrsta izražajnosti koja se pojavi npr. u stripu, a koja je povezana sa dubljom američkom tradicijom i izrazom. Da li je moguće pronaći korene rokenrol poezije u američkoj književnosti osamnaestog, devetnaestog i ranog dvadesetog veka?

Zoran Paunović: Postojale su mnoge ideje koje su imale začetak u književnosti, a posle se razvile u rokenrolu. Jedan od najboljih primera je Vilijem Blejk koji je otvorio američku kulturu 60-ih godina 20. veka, a potom i britansku. Sve je to započeto sa bitnicima koji su važni za američku autorsku muzičku scenu. Blejk je bio inicijator toga, što je najbolje sažeto u njegovoj misli da treba da proširimo vrata percepcije, nakon čega će nam se sve ukazati onakvo kakvo je, dakle beskonačno. Mnogi su ta vrata provaljivali nasilno. Ali to je nešto što je tek kasnije oplodilo jedan novi umetnički svet.
Umetnost je jedna, nedeljiva. Možda i ne treba govoriti o paralelama između književnosti rokenrola. Rokenrol, ako je pravi I veliki, onda je istovremeno i književnost.
S druge strane, ako književnost ima u sebi i neki deo nejasnog, koji osećamo kao osobenost srodnu onome što pomalo neodređeno nazivamo duhom rokenrola, onda ta književnost pripada rokenrolu. To prožimanje ponekad ima eksplicitne vidove, ali gotovo uvek postoji nevidljivo prožimanje.

Aleksandar Zograf: Pomenimo i našu poslednju saradnju na publikaciji “Borske beležnice”, o stvaralaštvu mađarsko-jevrejskog pesnika Mikloša Radnotija, koji je bio na prisilnom radu u logoru kojeg su nacisti osnovali u Boru. Po rasformiranju logora 1944. godine, kada su doprle vesti o nadiranju oslobodilaca, Radnoti je, sa drugim preživelim prisilnim radnicima, bio primoran da krene na usiljeni marš prema Berlinu. Stigao je do mađarsko-austrijske granice, kada su ga mađarski vojnici streljali zajedno sa grupom logoraša koji su bili previše isrpljeni da bi nastavili marš. Njegovo telo je kasnije pronađeno u masovnoj grobnici, a u jednom odelu, za koje se pretpostavlja da je njegovo, pronađena je beležnica sa poezijom koju je pisao tokom rada u logoru i potonjeg marša. To je “Borska beležnica” koja se najpre pojavila u prevodu Danila Kiša, a koja je u novom izdanju naslovljena u pluralu (“Borske beležnice”) ubjavljena uz esej Zorana Paunovića i moj strip, 2019. godine, u izdanju Narodne biblioteke iz Bora.

Zoran Paunović: Za Mikloša Radnotija znao sam od malena. I za te radne logore. Smatram da je to jedna od najpotresnijih priča o umetniku i o umetničkom stvaranju. Treba pomisliti na taj trenutak u kome čovek, dok oko njega ljudi umiru, svestan da će ubrzo slediti njihovu sudbinu i biti pokopan u masovnoj grobnici, piše besomučno, do poslednjeg trenutka. On piše, mada jedino što može da očekuje je da ta sveščica bude sahranjena sa njim, i ostavlja poruku na nekoliko jezika za onoga ko pronađe te stihove. Ta potreba ne samo da se kao umetnik oglasi, već da stvara do poslednjeg trenutka, i da osmisli poslednji trenutak stvaranjem, to je za mene najpotresnije.

Zoran Paunović (1962), profesor engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, esejista i prevodilac.
Saša Rakezić, alias Aleksandar Zograf (1963), strip autor i publicista.