28. februar - 21. mart 2021.

Nova galerija vizuelnih umetnosti u novom prostoru započinje godišnji izložbeni ciklus postavkama tri mlada autora, na koje želi da skrene pažnju.

Ana Aleksić (1992), Adrienn Újházi (1995) i Bogoljub Đoković (1995), na izložbi “Preobražaj je temelj sveta” predstavljaju rezultate različitih istraživačkih postupaka, svako iz perspektive sopstvenih autorskih pozicija, ali zajednički prepoznajući potrebu pronalaženja izlaznog puta iz lavirinta ponuđenih okvira dominantne umetničke prakse. Bez namere markiranja objedinjenog autorskog imenitelja ili postojanja njihovog kolektivnog identiteta, izložba predstavlja radove autora sasvim različitih problemskih usmerenja,  pokušavajući da ukaže na individualne izraze novih autora na domaćoj sceni. 

Bez prostornog narušavanja suvereniteta pojedinačnih izraza, iz susreta radova ova tri umetnika otkrivaju se uzajamne egzistencije, prepliću, nastavljaju i uzvraćaju. 

ANA ALEKSIĆ

Radovi Ane Aleksić pozivaju na ponovno buđenje senzibiliteta likovnosti. Umetnica kao da nas upozorava da uzimamo stvari zdravo za gotovo, te da nam je potreban, svako malo, estetički ekvavilent skidanja mrene. Da je potrebno da ponovo verujemo svojim očima. Da nam je potreban susret sa refiniranim tonalitetom, delikatnim izrazom i tananom ceremonijalnošću. Da je potrebno podsetiti da je linija najkonceptualniji plastični znak.

U toj odanosti prema istraživanju plastičnih vrednosti vizuelnog izraza, Aleksić realizuje delo kao rezultat intimnog iskustva stvaranja prizora onoga što upravo prolazi. Postoji minut sveta koji prolazi i treba ga naslikati u njegovoj stvarnosti. I zato ne treba da čudi što umetnica ponekad bira i gracilnu formu svitaka, forme uslovljene sistemom postupaka koje razvija u materijalu.

No, čini se da to nije samo otkucaj jednog trenutka, već više zgušnjavanje niza trenutaka u iskustvo i trajnije stanje. U tom kontemplativnom zgušnjavanju očituje se jedan suzdržani, ceremonijalan i smiren pogled na svet, dok se iz zbira varijacija moduliraju nestabilnosti.

Ana Aleksić razume raspone plastičnih slojeva od donjeg do gornjeg registra, od geometrijskog do organskog. I podseća nas da je delo proizvod niza uzastopnih “saznavanja”. 

Monohromni crteži, pažljivo iscrtani olovkom, najavljuju pejsažnu atmosferu, sugerišući strukturu tla ili prirodnih formacija. To je posebno vidljivo u seriji radova “Prostranstva” koja jasno sugerišu geološke slojne plohe, nanete ravnomerno u preciznim vodoravnim slojevima. Rukuje njima pažljivo i krajnje obazrivo.

S druge strane bestelesni potezi olovke na serijama radova “Svici” i “Odraz”, upućuju na atmosferske elemente nošene strujom, plamičke prefinjene hromatske lestvice, u kojima se ritmovi usložnjavaju.  O seriji pod nazivom “Odraz”, umetnica kaže: “Početna tačka za crtež je odraz na prozoru. Na njemu je djelimično bazirana paleta. Boja prosuta po staklu je donekle zaslužna za pojedine crtane forme. Izbjegavam apsolutni mimezis, ovaj crtež je zamišljen kao odraz odraza. Odraz je efemeran – zašto mu to oduzeti ?“ A tu neuhvatljivu fluidnost ostvaruje preciznošću linije i izražajnom prefinjenošću. 

Postupak Ane Aleksić jasno poseduje osobine produžene i racionalno kontrolisane vremenske procesualnosti.  Progresije u vremenu i prostoru. Ali, iako u njenim radovima postoji pretpostavka sekvencijalnosti vizuelnog izraza, njihova mobilnost nosi potencijal mnogobrojnih varijacija. Tako svako delo koje čini seriju može funkcionisati i kao zaseban rad, ali i kao deo serije. Bez finalnog oblika, delo se sa svakom novom postavkom menja i razvija, otvoreno za promene. Tako se i određena žarišta razmeštaju u različitim zonama rada, preuzimajući različite kompozicione ili ritmičke funkcije. 

Možemo se složiti da Ana Aleksić prepoznaje ulogu očuvanja primarnih potreba i izraza. Jer nema istinite intimnosti koja bi odbijala.

ADRIENN ÚJHÁZI

Adrienn Újházi brodi malo poznatim predelima. Ono sa čim se kod ove mlade umetnice srećemo jeste koncept samoorganizovanih sistema, u konstatnom procesu preobražaja. Svesna dominantnih genetskih i biotehnoloških promena strukture života danas, umetnica pokreće pitanje tkiva kao metafore čistog potencijala, transformacije, inkarnacije vitalnosti. Tkiva koja nastaju, evoluiraju i menjaju se. 

Újház je baštinica filozofije prirode, koja tretira prirodu kao posebno područje bivstvovanja. Tu nije reč o razvoju fenomena u prirodi, već o razvoju prirode kao fenomena. Umetnica stvara organski materijal koji nastaje fermentacijom kombuhe SKOBI (skraćenica simbiotske kulture bakterija i kvasca) i asistira jednoj novoj hibridnoj formi postojanja. 

Treba podsetiti da delovanje ove umetnice pripada polju bioumetnosti, odnosno umetničkim praksama zasnovanim na radu sa biološkim sistemima i protokolima. Postupak koji “upošljava materijale i procese života” (Yves Michaud), kao laboratorijska istraživačka umetnost novih formi života. Kada intervencije u polju primarnih formi života postaju vrsta postmedija u umetničkom delovanju. 

Iako umetničke strategije zasnovane na inženjeringu formi života nisu novi fenomen, ipak je otvaranje umetnosti prema ovim postmedijskim praksama usledilo dosta naglo. Kao što i Joe Davis ukazuje – “Umetnici su se u relativnom kratkom periodu udaljili od tradicije naturalizma kao mimetičkog prikazivanja u smeru direktne manipulacije samim životom”.

U skladu sa tim, i “živi artekfakti” Adrienn Újházi nastaju kao rezultat određenog htenja, operacije, ali i kao rezultat slučaja. Jer, zanimljivo je primetiti da autorka ne kontroliše u potpunosti  tok rada. Odnos je uzajaman, delimično usmeravan i interaktivan. Újházi je svesna adaptacijskog aspekta evolucije, prati i aktivira energije zapretene u određenom kontekstu. Međutim, njen predmet istraživanja nije jednostrano i simplifikovano razmatranje dominantnih ekoloških narativa. Umetnica prilazi prirodi kao postojanju samom i vraća igru u polje enigme životne tajne. Reč je o minijaturnom umetničkom modelu svemira. Mini geneze koje se prepliću, sudaraju i usklađuju.

Ova tema metamorfoze upućuje dalje na novi tematski čvor. Postavlja pitanje izmenjenog organizma, izmenjenih ćelije. Ovako modifikovani organizmi nameću se kao provokativna enigma, bremenita dilemama. Živi organizmi transformisani ne procesom evolucije, već asistiranim promenjenim tokom, mutacijom. 

Nijanse rezultata ovih metamorfoza pratimo na izložbi u različitim oblikovnim pojavama. Vizuelna lepota uvećanih elemenata bubrenja života dolazi do izražaja u kompozicijama isečaka sistema u svetlosnim kutijama i biokolažima. Delovi koji sadrže obećanje celine. Umetnica nam pokazuje beleške sa ovog putovanja, iz svog ateljea / istraživačke laboratorije. Beleške koje u izložbenom prostoru postaju sažeti kosmos. Pratimo evolucijske fenomene sistema koji pulsira i živi. Kao reditelj ovog novog teatra postojanja, Újházi usmerava naš pogled prema preplitanju gradivnih tokova, procesnim i aktivnim fenomenima žive građe.

Inicijator, svedok i saučesnik komunikacije unutar “živog materijala”, Újházi nam predstavlja eksperimente iz njene laboratorije, kao poetičku viziju,ali i kao deo domišljenog i funkcionalno zaokruženog sistema koji pulsira i živi. Pripremne etape neznane avanture. Zastrašujuće i večite. 

Baš kao što zaključuje i Bowman u Odiseji 2010: 

“Postao je učesnik u igri bogova, čija će pravila morati da uči usput”.

BOGOLJUB ĐOKOVIĆ

Polazište je uvek odnos čoveka i mesta. Jer, nikada nije bilo čoveka koji je bio nezavisan od mesta na kome je živeo. Geološka osnova, svojstveni mineralni sastav tla, preovlađujući pravac vetra, isparenja, ugao sunčevih zraka ne određuju samo životne odnose čoveka, već utiču na to kako se ove kompozitne formacije ugrađuju u ljudsku telesnost. 

No, teško je fiksirati mesto. 

Imena postaju sastavni deo onoga što nazivamo genius loci. Imenovanje mesta igra važnu ulogu, jer kondenzuje priču mesta na nešto kratko, nezaboravno i pamtljivo. A teško da može biti upečatljivijeg od imena Krvavac. Imena planine koja pamti zbeg stanovništva iz okolnih sela od Turaka, izdaju i pokolj, mesta i događaja koji se nalaze i u osnovi serije radova “Krvavac”.

Bogoljub Đoković, upravo, istražuje modele fiksiranja mesta koje je neuhvatljivo i neiscprno i postavlja pitanje izraza sveukupnosti koje jedno mesto saopštava. Posao dosta težak, jer se to saopštavanje obraća rudimentarnom u čoveku, i aktivira teško dostupnu reakciju zbog ranjenosti lepotom ili užasnutosti pred strašnim. Mesta zato obično izazivaju osećaje bliske epifaniji. 

Svako mesto ima svoju vlastitu dinamiku, svoje obrasce pokreta, a ovi obrasci uključuju čula i odnose se prema njima na određene načine. Zato je obraćanje mestu nalik orkestriranja složenim čulnim senzacijama. I zato se, možda, autor opredelio za orkestarski sistem rečenica, za brujanje pikto-tekstova, koji ne prenose samo priču o mestu, već sugerišu i njegov ritam. Posebno imajući u vidu da je umetnik koristio pisaću mašinu, uz eho odsečnog zvuka tipki. 

Đoković koristi rečenice iz opisa istorijskog zbega i izdaje naroda u kontekstu rešenja problema vizuelnog rada, uspostavljajući odnos između zapisa teksta i vizuelnih formacija planine. Njihova isprekidana fragmentarnost u funkciji je organizacije piktoralnog poretka prizora. Predaleko bi nas odvelo sada sondiranje Đokovićevog rada u evoluciji grafičkog ili vizuelnog pisma, u bogatoj struji sliko-tekstova koji se povezuju sa različitim umetničkim praksama ili savremenim formama tekstualne produkcije. Dovoljno je prepoznati da je umetnik aktivirao tekst kao osamostaljeni komunikacijski znak, lucidno bačen u tok svesti. 

Najzad, možemo predložiti i da se autor obraća mestu, kao analogno osnovnoj ljudskoj psihološkoj potrebi orijentacije i identifikacije. Jer identitet mesta (loci) određen je osnovnom ljudskom potrebom za identifikovanjem stabilnog i strukturiranog mesta – stabilitas loci. Zahtev pojačan opštim trenutkom neutemeljenosti i straha. 

To nejasno osećanje mesta možda još više emanira iz video rada sa prikazom bare, doživljaja koji se autoru urezao još u detinjstvu. Posmatrajući ovaj rad, poslušajmo samo stihove Vislave Šimborske:

“Iz detinjstva dobrom pamtim onaj strah.

Zaobilazila sam bare

osobite one sveže, posle kiše.

Neka od njih mogla je da nema dno,

iako je ličila na druge.

Koraknuću i iznenada propašću cela,

počeću da letim u dubinu

i u još dublje u dubinu,

u pravcu odraženih oblaka

a možda I dalje.

Zatim će bara presahnuti,

zatvoriti se nada mnom,

a gde ću ja zauvek zatvorena – gde- 

s krikom neiznesenim na površinu.“

Ukazaćemo još samo na povezanost vizuelne fakture sa tehničkim mogućnostima video rada, kada delo postaje ekran svesti. Ne ispira se ni na kakvom stvarnom opipljivom materijalu – njegovo otelotvorenje pred našim očima samo je suptilni trag.

*****

Bela Hamvaš na jednom mestu poetično primećuje – Mislim da biti zreo znači dvostruko biti mlad. Sazreti znači biti duplo mlad. I o tome mislimo dok se srećemo sa radovima ovih mladih autora, prepoznajući  jednu zrelu situaciju.  

Svesni da nije dovoljno doživeti svet, oni kreću da ga iznova stvaraju. Jer, težište sveta je preobražaj. 

Preobraziti se. Nikada nije gotovo.

Autorka teksta: Anica Tucakov

Biografije

Ana Aleksić (1992) završila osnovne i specijalističke studije slikarstva na Fakultetu likovnih umjetnosti na Cetinju. 2016. godine, u toku specijalističkih studija, boravila jedan semestar na École Supérieure d’Art de Lorraine u Mecu, Francuska. Samostalno izlagala 2019. godine u Centru savremene umjetnosti Crne Gore u Podgorici, Galerija Klub. Od 2014. učestvuje na izložbama, radionicama i kolonijama u Crnoj Gori i regionu, među kojima su: izložba “Masterpieces II“ u Umetničkom prostoru U10 u Beogradu (2020), izložba “Zbogom Balkan? Zbogom, Balkan!” u Centru savremene umjetnosti Crne Gore (2018), Festival “Via Pontica” u Balčiku, Bugarska (2015), rezidencijalni boravak u Dukley Art Centre u Kotoru (2015) i dr. Apsolventkinja je master studija slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a kao dobitnica stipendije Vlade Francuske trenutno pohađa godišnji program na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu, Francuska.

Adrienn Újházi (1995.) završila je master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Departmanu likovnih umetnosti, studijska grupa – Slikarstvo u klasi Bosiljke Zirojević Lečić. Dobitnica je nekoliko nagrada i stipendija, među kojima su godišnja nagrada Katedre za likovne umetnosti za najuspešnije umetničko delo u disciplinama crtanje (2018) i slikanje (2018) Akademije umetnosti u Novom Sadu, nagrade „Za vrhunske rezultate postignute na evropskim i svetskim takmičenjima“ u školskoj godini (2017-2018). prve nagrade organizacije Udruženja alumnista Ujedinjenog Kraljevstva u Crnoj Gori – MAUK, Nagradnog konkursa „ZBOGOM BALKAN? ZBOGOM,BALKAN!“. Aktivno učestvuje na izložbama, projektima i likovnim kolonijama u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagala više puta. Mentor je radionice na Internacionalnoj rezidenciji “Montemero Art Residency” u Španiji. Članica je Šok zadruge i Híd Kör Art – kulturnog magazina za mlade na mađarskom jeziku u Novom Sadu i SULUV – a. 

Bogoljub Đoković (1995) rođen u Gornjem Milanovcu. Završio je srednju umetničku školu u Čačku i master studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Milete Prodanovića. Imao je jednu samostalnu izložbu “Ono što ostaje” u Galeriji Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku, 2019. Iste godine učestvovao je na velikom broju grupnih izložbi među kojima su “MASTERPIECES II” Galerija U10, Beograd, 2020, “INTERAKCIJA”, Dom omladine, Beograd, 2019, “Real Presence” KC Magacin, Beograd, “Perspektive XXXV”, Nacionalna galerija Beograd, “VIDEO PARK”, Festival savremene umetnosti, Galerija Reflektor, Užice, ”Take away grafika”, AKADEMIJA centar za grafiku i vizuelna istraživanja, Beograd- “POGLEDI 2018”, Galerija 73, Beograd, “Osten Biennial of Drawing Skopje 2018”, Skoplje, Makedonija. Dobitnik je stipendije Fonda za mlade talente Republike Srbije – Dositeja.