Režimi ekvivalentnih znakova

Izražavanje nečega što postoji nesaglediv je zadatak. Jer, treba okupiti ono što nepostojanost pogleda razbacuje, nadovezati jedan na drugi parcijalne aspekte. To je delatnost izraza.

Nadežda Kirćanski na izložbi “Put straha odozdo nagore” u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti, fiksira ove parcijalne aspekte i adresira dominantu silu života – novac, revanšistički iscedak našeg otuđenog rada – podsećajući nas demistifikujućom jednostavnošću sa osnovnim načelom njegovog funkcionisanja.

Izlaganjem akvarelski rasplinutih formi, umetnica odseca novčanice i proizvode od matrice svakodnevnog. Mi iznova vidimo predmet. To je moć suspendovanog prostora. U galeriji predmeti postaju projektili. Novo uokviravanje omogućava njihovu reinterpretaciju. I tu novu mogućnost mi prevodimo natrag u naše živote.

Govorimo o postupku demonstriranja i demontiranja vladajućih sistema ekvivalencija i reprezentacija, koji više ništa ne orijentišu i ne fiksiraju. Monetarni znakovi se rastaču. Novac, taj agens u srži kapitalističke ekonomije, koji, kako Frederik Džejmson zapaža, istovremeno zahteva i odbija da bude predstavljen. Sve ove krize reprezentacije potiču iz dubokog prekida odnosa između stvari i njihove stvarne vrednosti. Postoji fundamentalni i zastrašujući procep između ta dva pola. Vrednost hrane, vrednost umetnosti, ljudskog života, zdravlja, kulture, javne sfere. Postoji samo promiskuitet papirnog novca i masovna nematerijalna halucinacija sistema kredita i duga, koja se drži negde u širokoj globalnoj kompjuterskoj mreži, opsedajući naše živote poput digitalnog superega.

Iako umetnost danas korespondira sa tom krizom reprezentacije, koja vodi prema beskrajnoj introspekciji, dekonstrukciji, cinizmu, kod Nadežde Kirćanski nije atrofirala senzibilnost za univerzalno. Diskretnost njenog izražajnog postupka prati spekulativna oštrina i trezvenost. No, sažetost njenog izraza i stilska hitrina ne umanjuju preciznost njenog rada. Umetnica pronalazi direktni put da stigne do suštine, putem retuširanih razglednica naše stvarnosti – nekoliko simbola, novčanica i proizvoda organizovanih u kompaktne kompozicije. Gradacijska rastočenost koja implicitno ukazuje na mehanizme takve trule iluzije. Ovakav umetnički postupak ne pripada polju velikih političkih iskaza, ali izlaže autoritet novca nad svim sferama života.

U kontinuitetu sa njenim prethodnim radovima i instalacijama, Kirćanski razoružavajući jasno, direktno i hirurški precizno locira ključne individualne situacije u okviru šireg društvenog konteksta, te adresira osnovne konflikte vremena. Dovodi u pitanje ove navike i upire pogled prema ključnim egzistencijalnim odrednicama. Imuna na plasirane matrice delovanja ona shvata svoj zadatak da učini vidljivim gole okosnice naše životne situacije. Poput seciranja mehura od balona, ona neustrašivo i precizno detektuje neuralgična mesta – bolničke čekaonice ili komemorativne prakse na internetu, dok na izložbi u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti to čini sa zdravstvenom knjižicom i 200 dinara za kutiju bensedina ili veknom hleba.

Mi vidimo rasplinute forme koje čekaju animističko pričešće, i koje će se van zidova galerije aktivirati upravo na mestima na kojima je najvidljivija okosnica tržišnog kapitala. Prizori na bilbordima ne usvajaju uobičajeni marketinški vizuelni jezik. Iako su ovi prikazi višeznačni, oni komuniciraju precizno i jasno. Proizvod i cena. Hleb. Kladioničarski tiket. Bensedin. Karta za prevoz. I mutna voda zrenjaninskog vodovoda, grada iz koga potiče umetnica. Voda puna metana. Voda koja gori.

Odavno se može pratiti umetnička praksa koja mobiliše različite forme novca – od Dišana koji je ručno izrađenom novčanicom platio zubara, preko Džozefa Bojsa, Endija Vorhola, Silda Meirelesa, do Barbare Kruger ili Čezarea Pijetrustija, pomenimo samo nekolicinu. Radovi su se kretali od najčešće subverzivne integracije samog materijalnog novca: novčanica, novčića, kreditnih kartica, do obrade šireg tematskog korpusa pitanja duga, ekonomije i dinamike na umetničkom tržištu.

No, Kirćanski prekida retoriku isporučivanih gestova i ponovo uspostavlja napetost između života i umetnosti, ističući nestabilnost znaka njegovom akvarelskom rasplinutošću. Usmerava pogled prema arbitrarnosti znaka, gde označitelji postaju oslobođeni od tereta svojih označenih. Ilustruje razlaganje znaka povezano sa apstraktnom dinamikom kapitala. Umetnica naglašava da se sve ove vrednosti – estetske, upotrebne, razmenske, izložbene – sada podvode pod razmensku vrednost znaka. Kirćanski nas čini svesnim toga – daje nam sitne delove velike slagalice finansijskog sistema zasnovanog na principu ekvivalencije, koje rekodira i ponovo stavlja u opticaj u spekulativnoj igri razmene znakova.

I umetnica uokviruje ovaj sistem razmene melanholičnom ironijom, a ne ciničnim licemerjem. Fokus je na emocionalnoj politici konzumiranja. U tom smislu, ona je manje usresređena na robu, koliko na režime ekvivalencije znakova. Umesto udvajanja potrošačkog objekta, ona ga kritički elegično i gracilno odražava, te nam omogućava, kao rezultat toga, da ove režime ekvivalencija znakova sagledamo iz daljine.

Za razvezivanje ovog osnovnog problemskog čvora Kirćanski koristi boju. Organizovane po određenom hromatskom sistemu, boje za naš pogled više ne obitavaju tamo gde jesu. Zato bi bilo uputno na ovom mestu pozabaviti se neočekivanim etimološkim poreklom termina novac. Kako nas Janis Varufakis (ekonomista i političar, nekadašnji ministar finansija Grčke, poznat po tome što je odbio uslove ugovora o zajmu i dodatno zaduživanje Grčke) u svom predavanju podseća na neočekivani i prosvetljujući način, da reči novac (CHREMA), dug / obaveza (CHREOS), upotrebna vrednost (CHRESI) i boja (CHROMA) imaju isto etimološko poreklo u starogrčkom jeziku.

Šta dolazi pre? Oker boja vekne hleba ili novčanice kojom je kupujemo?

Kirćanski zna da je prepuštanje novcu kao realnom reprezentu vrednosti prihvatanje zahteva da se povinujemo takvoj slici. Zato prikazuje rastočene destilate ovog istrošenog zahteva, dok pokušavamo da mislimo o meri vrednost, otkrivajući komplementarnost boja karata za noćnu vožnju sa bojama poslednjih novčanica koje su nam preostale u novčaniku.

Anica Tucakov

Put straha odozdo nagore

Svojim novim konceptom – „Put straha odozdo nagore“ – Nadežda ne nastoji da nas ostavi bez reči. Nije to njena namera, jer – čudna je Nadežda. Najčešće svi hoće da posmatrač ostane nem, jer – umetniku to laska. Onda se o tome priča – kako je neko, negde, tamo, zanemeo pred delom. To spada u komplimente – koji to nisu! – umetnicima – koji to nisu! A svi žele da pomognu umetniku, jer živimo u kulturi u kojoj se umetnika tretira kao nedonošče koje vapi za samilošću, pa ga se laže i tetoše. Laže ga se sa toliko posvećenosti i iskrenosti, do te mere da mi – samilosnici i saučesnici jedne kulture – i sebe same ubedimo da nam je iskustvo pred njegovom umetnošću toliko silno, da se nema šta reći. Iako se, uglavnom, i nema šta reći, ali to odsustvo ne kazuje nam ništa o kvalitetu umetničkog dela, a – istini za volju – ni o kvalitetu našeg doživljaja. Nadežda je, ipak, umetnica neke druge fele, i oko nje se skuplja neka druga publika. Ne izuzetnija, niti manje vredna od neke druge publike, već, prosto – njena. Nju prati i mnogo coktanja, jer ima dosta onih koji ne rezonuju sa njenim radom, onih koji ne znaju šta je to „teskoba svakodnevice“, i koji su, prosto, sticajem životnih prilika i okolnosti bili izuzeti iz poretka „cimatanja“: noćni prevozi, „psihosomatska asmatika“ – kao poseban oblik emotivne komunikacije, kupus, hedovi, kanesteni i ta silna, uvek iznenadna i nekako oštra – koštanja.

Teskoba, zebnja, strah: to su elementarne kategorije naših života. I često – kad nas snađu – sa sobom nose i nagoveštaj nekog rešenja i vlastitog kraja. Rasprostranjen je mit o strahu koji parališe, o instinktivnoj, zečijoj, ukočenosti pred onim što nas straši. Taj mit o parališućem strahu, rasprostranjen je baš kao što je sinja kukavica oklevetana i prokazana. Ta nesretna ptica tek u krajnjoj nuždi potura svoja jaja. Prethodno se ona, koliko je to bilo u njenoj moći, starala da sačuva svoje potomstvo. Kada više nije bilo načina da ih ona samostalno zbrine – tek tad bi ih postavljala u tuđa gnezda. Brzopleti u zaključivanju, mi smo je oklevetali, i pogrešno shvaćenu njenu sklonost, pripisali nekima među nama. Postala je simbol podvale, a jedini podvaljivači smo mi sami. Dovoljno je reći da biti sinj znači biti plavičastosiv.

Valeri straha koje Nadežda želi ovaj put da nam dočara, predstavljaju baš onaj dijapazon iskustva raznih, usađenih i stečenih bojazni sa kojima živimo, sviknuti na njih. Bojazan od cene stvari, bojazan da će nešto krenuti po zlu, kad ne može biti gore. Međutim, nema li tu toliko nade?

Naša kultura obiluje utehama. Zbog posebnog istorijskog sticaja okolnosti koji nas je snašao, mi iskreno umemo da živimo sa čudnom nadom da to što živimo – nije najgore što nas može snaći. Takvi životi se dešavaju svuda oko nas. Paradoksalan optimizam da je dobro – jer može biti gore. I, naravno, za Nadeždu, to iskustvo sveta ima i svoje boje – palete, nijanse, tonove i dosta razlivenosti.

Strah se sliva u pete, tako su o strahu govorili svojevremeno. Onaj ko je znao da se tako kaže za puteve straha, mogao je to i da doživi na svom telu. Ali, to je sve poreklom od toga što se neko jednom upišao, od straha, i tako – najednom! – i mokraća dobila svoj put: niz nogu, gonjena strahom, i postala povod za sliku u jeziku. Sam strah – postao je slivanje. To su slike detinjstva, prošlosti i one neprijatne topline. Takve metafore najčešće služe tome da čovek pokuša da se iskobelja iz njih, i da šmugne negde drugde. Kod Nadežde, strah se penje nagore, i pretače se u osećaj nalik zanosu. Pred ovim radom nećemo, dakle, ostati „nemi“, i iz njega nećemo hteti da se iskobeljamo, da što pre odemo bilo gde drugde – izvan prostorija galerije, u neke druge prostore i ambijente, i u neke druge priče. Zato je ovaj rad tačna metafora za našu, stvarnu sadašnjost, onu za koju smo se opredelili. Posle iskustva ovog rada – ćaskaćemo. Nećemo se uzajamno pretvarati da smo „metafizički zanemeli“ pred pitanjima koja su se otvorila, ne. Ćaskaćemo o običnim stvarima. Biće nam iznova toplo na pravim mestima. Jer – tako je s Nadeždom, ona samo tako ume: da stvari vrati nazad u srce.

Vladimir Tabašević

Nadežda Kirćanski (1992, Zrenjanin), vizuelna umetnica. Osnovne i master studije završila je 2017. godine na Fakultetu likovnih umetnosti, Odsek vajarstvo. Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama na istom fakultetu. Njena umetnička praksa angažuje širok raspon medija uključujući crtež, objekte i site-sensitive prostorne instalacije. Jedan od ključnih fokusa u njenom radu je sudar socio-političkih realnosti i savremenog jezika mladih, čijom se analizom filtrira skriveni emotivni, fizički i intelektualni rad. Realizovala je četiri samostalne izložbe i učestvovala na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Učestvovala je na nekoliko umetničkih rezidencija: Kulturvermittlung Steiermark, Grac; Residency Unlimited, Njujork; Temporary studio Saar, Sarbriken; 42. Jalovička likovna kolonija; Art otok Švicarija, Ljubljana; 39. Susret akvarelista, Ečka. Dobitnica je Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za mlade savremene umetnike, kao i pohvale u okviru Nagrade za crtež Fondacije Vladimira Veličkovića za 2018. godinu. Takođe dobitnica Nagrade Sreten Stojanović, profesor ALU Fakulteta likovnih umetnosti za dostignuća u skulpturi 2017. godine. Njeni radovi deo su Wiener Art kolekcije, kao i drugih privatnih kolekcija.

behance.net/nadezdakircanski; instagram.com/kircansky