Ne može se uskočiti u tuđi život. Ali se može misliti i usložnjavati više sopstvenih. Može se misliti vlastitom glavom, nezavisno od kolektivnih predstava i trasiranih misaonih uzoraka. Misliti koje znači ukloniti sve prepreke koje nas sprečavaju da sagledamo stvari kakve jesu, kakve nam se pokazuju same po sebi, a ne kakvima nam ih prikazuju drugi.

Gde nema ljubavi prema pitanju kao takvom (philo-sophia) sve zastaje. Bez pitanja stavovi postaju predrasude. Zato je i povest ponajviše naša predstava o njoj, u kojoj činjenice često nemaju odlučujuću ulogu.

Milica Rakić svojim radom upravo ukazuje na ta pitanja, na tu prazninu odsustva političkog promišljanja trenutka i nesposobnost formiranja stava u odnosu na prošlost. Umetnica deluje u vremenu upražnjenih pijedastala i ideološke i estetske praznine. U vremenu rastakanja socijalističkog projekta.

Rakić reaguje na ovaj egzorcizam istorijskog iskustva, ali ona se ne opire samo procesu razgrađivanja. Umetnica prvenstveno preispituje prirodu kohabitacije živih i mrtvih senki socijalističkog nasleđa. Prirodu onoga što je istaknuto i onoga što je prećutano. I kao metod istraživanja ovog konfiskovanog sećanja i identiteta Rakić na izložbi “Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti”, koristi kombinaciju više medija – performans i video rad, intrigantne jezičke konstrukte, pseudoarhivski ambijent. Hoda na ivici procepa između više izvora znanja i sećanja: arhiva (dokument, tekst, fotografija) i gesta (performans, video rad, slogan, objekat).

Poznato je da rad Milice Rakić pripada polju umetničkih praksi koje koriste arhiv kao produkcioni princip, a ne tek kao puki repozitorijum dokumenata. Ovo dinamičko oruđe otvara polja za pokretanje pojmovnog i delatnog aparata. Postaje medij, koji umetnica nadograđuje postupkom autoarhiviranja i korekcije. U toku je proces ponovne izgradnje. Jer umetnica predlaže drugačije narative i navodi na “ispravno” čitanje događaja. Milica Rakič ispituje reparativni stvaralački potencijal umetnosti. Reparativni potencijal korišćenja arhiva, kao polazišnog medija za celokupni projekat.

Ali ovog puta umetnica proširuje polje funkcionisanja arhiva kao “fikcionalne ustanove” na fizički prostor same galerije, pretvarajući i arhitektonski objekat (nekada rezidencijalnu kuću, reprezentativnu građansku vilu međuratnog perioda), neizmenjen dizajn enterijera iz 30-ih godina 20. veka i zasebni prostor galerije u medij po sebi. Zauzima zidove, prostor i nevidljive vazdušne membrane objekta, dok se granice između fiktivnog i realnog gube.

Malo je umetnika koji poput Milice Rakić tako precizno i uspešno imenuju svoja dela i izložbe, sa nazivima kao idejnim ekstenzijama samog projekta, koji nose težinu gradivnog materijala izložbe i radova. Sentenca “Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti”, koncizno detektuje i imenuje samu bit projekta. Jer, postupak umetnice Milice Rakić, određen je ovog puta prvenstveno pozicionim statusom dramatis personae другарице Милице Ракич.

Povodom ove izložbe, zato, možemo predložiti da postoji potkožni hod vremena. Neka nevidljiva mreža koja povezuje ljude različitih epoha. U nekom trenutku dogodi se procep: iz nekog bitno drugačijeg „prostora”, ili sfere, izvan poznatih zakonitosti, a u samom činu kreacije, nešto prodre i „zaglavi” se.

Krećući se između fluidne iracionalnosti i spekulativne discipline, imanentnih umetničkom postupku, Rakić zaposeda ovo čudo produženog trenutka, zaustavljenog fizičkog univerzuma. Fizički i simbolički zauzimajući salonski deo objekta u kome se nalazi Nova galerija vizuelnih umetnosti, Rakić izvršava prelaz preko temporalnog praga. Ona koristi tu zonu u kojoj je vreme osrednje gustoće, te omogućava kratki pogled u realnost jednog mogućeg korigovanog sećanja i istorije, koji nam se tek postepeno i nikad potpuno otkriva, ukazujući više na svet magli i utvara, nego na percepciji podatniju realnost.

Naime, u video radu snimljenom u ovom ambijentu, Rakić intenzivira postupak daljeg razvoja osnovne odrednice postojanja другарице Милице Ракич (personae koji umetnički i dramski otelotvoruje Vladimir Bjeličić – umetnik, kustos, istoričar umetnosti i dugogodišnji Miličin saradnik). Višeznačnu ontološku enigmu pojačava neposredni fizički susret Milice Rakić i другарице Милице Ракич. Vizuelno jasni zrcalni refleks drugog, koji se nalazi sa one strane staklene membrane. Uz navođenje malo poznatih arhivskih podataka o učešću žena u posleratnom jugoslovenskom društvu i političkom institucionalnom okviru, prizor dobija jasnu, teatarski stilizovanu, dramaturšku formu (doprinos dramaturškinje Olge Dimitrijević). Snažne spacijalne kontrakcije ovog autentičnog ambijenta neminovno moraju uticati na definiciju putanje heroina u posebnom “zrcalnom režimu”. Na njihove inverzne pokrete i ogledalna gibanja prostora.

Okupirajući celokupni objekat kuće u Krunskoj 60, izložbeni projekat u oficijelnom galerijskom prostoru obuhvata i autorkine kondenzovane verbalne iskaze, dobro “nahranjene” ambivalentnim referencama. Značenjski polemične i napete. Iako nalik otisnutim tekstualnim izvodima, ove poetičko intrigantne verbalne konstrukte ozvučava, zapravo, skriveni slikarski postupak. Jer, vizuelna inteligencija ovog projekta upravo se pokazuje na osnovu probirljivosti sredstava i njihove svrsishodnosti.

Zato su ovi slogani deo jasno formulisanog izložbenog zahvata, koji raspolaže unutrašnjom merom i logikom, te domišljatom idejnom armaturom. Umetnica istovremeno koristi vremenski lavirint arhiva i prostor galerije, kao izmeštene imaginarne lokacije koje omogućuju temporalnu ujedinjenost prostora. Tako i pseudoarhivski ambijent, sa originalnim nameštajem salonskog stana ovog objekta, razvija model arteficijalno umetnutog enterijerskog konteksta.

Autorkin postupak i na taj način ispituje potencijal arhiva kao pomoćnog sredstva kontingentne performativne prakse, dok njena postavka sugeriše na koji način je u galerijskom prostoru moguće rekonstruisati i resemantizovati ono što je istaknuto I ono što je prećutano. Rakić istražuje kapacitet tog sadržaja, koji je ponekad fragmentiran do te mere da celina koja se izdvaja od zaborava postaje destabilizujuća.

Najzad, materijalizacija другарице Милице Ракич u ovom izložbenom projektu kompletira njene dosadašnje emanacije, kao medija komunikacije i stvaralačkog izraza. Sopstvo, kao jedna od ključnih tema umetnosti, predstavlja tako složeni stvaralački impuls, koji se mora realizovati u naizmeničnom ritmu otkrivanja, privida i krinki.

Jer istinita umetnost može biti samo ako stvarnost dovodi do pojave, istovremeno afirmišući tu pojavu kao privid.

Milica Rakić rođena je 1972.godine u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Doktorirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je Saveza komunista Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Predstavila je svoje radove na 30 samostalnih izložbi i preko 400 grupnih u zemlji i inostranstvu (Albanija, Amerika, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Grčka, Egipat, Iran, Italija, Japan, Kina, Mađarska, Makedonija, Meksiko, Nemačka, Portugal, Rumunija, Rusija, Slovenija, Turska, Francuska, Hrvatska, Crna Gora, Spanija). U svom radu ispituje način na koji jezik i kultura oblikuju lični identitet. Živi i radi u Beogradu.

Izložba se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

U skladu sa trenutnom epidemiološkom situacijom izložba se može posetiti uz poštovanje svih mera opreza, nošenje zaštitnih maski i održavanje bezbedne razdaljine, sa ograničenim brojem osoba u izložbenom prostoru.

Zahvaljujemo se Kristini Pavlović na podršci u realizaciji ovog projekta.