Biti ambivalentan – zvuči prilično jednostavno, prazno opšte mesto koje tek treba oblikovati. Tabula rasa, nedovoljno ispisana mentalno-emotivna mapa u kojoj ni jedna misao ili emocija nisu ništa intenzivnije od one druge. Stav koji a priori tvrdi da nemamo stav ili da ih pak imamo nekoliko, i koji ne traži nikakva dalja objašnjenja i dopune. Ona mu, istina, možda ni ne trebaju jer kako neki kritičari tvrde čak ni kritika od koje se neki stav ipak očekuje „ne mora da bude premisa dedukcije koja se zaključuje konkluzijom „ovo ili ono treba da se radi””.

Ipak, osećati se ambivalentno je daleko komplikovanije, ako ne i granično frustrirajuće, budući da pretpostavlja da o nekoj osobi, pojavi ili situaciji istovremeno imamo drugačija, a neretko i sasvim oprečna mišljenja. Manje izražena i slabijeg intenziteta, ambivalencija može lako da se transformiše u nešto veće, u pravi antagonizam, ali i jedno i drugo svedoče o postojanju unutrašnje šizme u pojedincu, koju je nekada teško i verbalizovati. O prisustvu rascepa sa čije se obe strane stoji istovremeno. O čvorištu u kom se oprečnosti susreću i osećaju intenzivno, gde je sukob internalizovan i gde ne postoji samo jedan ispravan odgovor.

Pozicionirana negde tačno u tom rascepu, ili čak iznad njega na tački najvišeg pada, i ravnomerno udaljena od obe strane nalazi se neuhvatljiva, liminalna i pomalo zazorna ličnost performans-umetnika Nenada Džonija Rackovića, koji je za sve godine delovanja na sceni uspeo da otelotvori i održi živim taj ikonični amalgam suprotnosti, dok konstantno šeta na tankoj niti iznad tog procepa. Od abjektnosti do gotovo kulta-ličnosti, od odbijanja i zaziranja do mitologizacije, i nazad.

„Goli čovek-barbarogenij”

Kad god se govori o Rackoviću, uvek se nekako čini suvišnim praviti posebno raspričane prologe i dodatno objašnjavati o kome je reč i zašto on nesumnjivo jeste pionir novog vremena i novog senzibiliteta na beogradskoj sceni. Ako bi to pak bilo potrebno, to bi svakako bio i veoma nezahvalan zadatak jer dovodi u pitanje šta i koliko sagovornik zna o Beogradu i njegovoj umetničkoj sceni poslednjih decenija ukoliko mu je Džoni zaista promakao.

Racković, kao para-umetnička ličnost i semi-mitološko biće utkan je u toj meri u narativ ove sredine (kao što je i ona utkana u njega) da posle toliko godina suživota nije baš sasvim lako odrediti ko je tu na koga više uticao. Poput medijuma kroz koji prošlost i sadašnjost neprestano struje i komuniciraju, tragovi i putokazi ka nekom istovremeno starom i svevremenom Beogradu prolaze kroz njega i otkrivaju se i u pričama i u senzibilitetu. Dekadencija osamdesetih, razočaranja i nasilje tvrdih devedesetih, liminalne dvehiljadite. I nema dileme da on jeste pravi predstavnik nekadašnjih „odmetnika” od pravila, koji se ne ugledaju na uzore i idole, ako ih uopšte i imaju. Onih odstupnika od odmerenog ponašanja i ispunjavanja društvenih normi čisto zarad njihovog ispunjenja.

Neprijatno, žestoko, ogoljeno, često destruktivno ali gotovo uvek spontano i iskreno delovanje i suočavanje sa ličnim i društvenim agonijama je za njega jedini prihvatljiv modus operandi. Kao lice društvene agonije, svih animoziteta i frustracija koje se tu talože, nasilja, nekada čak i sasvim bukvalno, Racković je u svom delovanju gotovo traubovski uspostavio svoju performativnost kao „životinjski teatar koji nastaje iz duboke želje, urlika životinje u svakom od nas (animus). Performer transformiše tu želju u akciju (animer) i ako je njegov performans uspešan, životinja u čoveku je uzbuđena. Pozorište mora da probudi ljude iz zimskog sna”.

Upravo takvo delovanje je i dovelo do toga da se pred likom i delom Rackovića stari kriterijumi ugibaju ako ne i u potpunosti slamaju, i da se, delujući sa prostora izvan sistema i kanona, on uspostavi kao jedan od aktera scene čije je samo-izvođenje sopstva apsolutno netaknuto i nekontaminirano ikakvom strategijom. Osim konstantnog pomeranja granica, osluškivanja i opipavanja samog sebe i „emanacije zdravog, babarskog dinamizma” koji je na tragu zenitističke potrage za onim najljudskijim u čoveku, drugih predumišljaja čini se gotovo da nema. To ga je i učinilo neponovljivom umetničkom pojavom na lokalnoj sceni ali i urbanom legendom, u susretu sa kojom se aktiviraju različite nepredvidive mogućnosti od oduševljenja do zaziranja, pri čemu njegovo delo konstantno podseća da „da bi bilo slobodno, delovanje čoveka treba da bude umetničko i zasnovano na igri” čineći Rackovića par excellence primerom Homo Ludensa.

Warning! This is a very heavy play- it’s real long- it will leave you feeling sad and
empty

„Ostvarena između bića i privida, igra nije potreba neslobodnog, već slobodnog čoveka. Ko se plaši njenog reskog bleska i njene neposrednosti, ko je prestravljen njenom magičnom neočekivanošću, ko je izgubljen u dodiru s njom, taj se odveć plaši i života i smrti. U svojoj pustolovini i stalnoj neizvesnosti, igra nikad nije nađena, jer se ona stalno nalazi i neprekidno otkriva”. Promišljajući igru na taj način, moglo bi se zaključiti da je potreba za njom unutrašnji perpetuum mobile koji se nalazi u samoj suštini slobodnog bića i pokreće ga. Slobodan je onaj koji se igra i igra se samo onaj koji je slobodan, a o igrivosti Rackovića Homo Ludensa bi se moglo pisati naširoko budući da je tu veštinu doveo do savršenstva i postao njen korifej. Ipak, ono što je u međuvremenu postalo manje jasno i što je danas nemoguće ne zapitati se je da li Homo Ludens jednako uživa u svojoj igri kao nekada? Da li nakon decenija provedenih igrajući se na isti način igru još uvek jednako dobro razume? Ume li da joj odredi granice, domete, ciljeve, pa čak i posledice? Zna li da predvidi njeno trajanje ili je postala pomalo nalik na crvene cipele pa nagoni na dalje i još iako je onaj koji ih nosi već sasvim iscrpljen?

Jer to jeste sasvim realna opasnost i najklizaviji element igre. Ona ima blistave mogućnosti i nosi u sebi čestice neverovatnog potencijala. Istovremeno, jednako opasna kao i blistava, igra je neverovatno moćan, i nestvarno zavodljiv agens koji svojim moćima može da nadigra i prevaziđe sopstvenog tvorca, kao i da razori i samu sebe. „Igra koja ne zna za svoje granice, a realizuje se van uma i pravila, uvek rizikuje da se pretvori u nasilje.” i ono što se neumitno nameće kao pitanje je u kakvom je odnosu Homo Ludens sa sopstvenom igrom danas? Koliko je svestan podele uloga, pravila, vremena u kom je nastala i ovog u kom je, naizgled neumorno, nastavlja a za koje je možda pomalo i prevaziđena?

U svom tekstu „Poslednja decenija: Umetnost, društvo, trauma i normalnost” Anđelković i Dimitrijević i više nego dobro primećuju da je „Rackovićeva aktivnost neuhvatljiva u nekom institucionalnom smislu jer su njegove akcije često neklasifikovane kao performansi i dešavaju se ad hoc u odnosu na konkretna zbivanja. Za Rackovića je karakteristično brisanje distance između njega samog i onoga što se pojavljuje kao recidiv njegovih svakodnevnih aktivnosti”. Međutim, došao je trenutak kada umesto da je dajemo ekscesivnim glavnim junacima pažnju radije pomeramo i zastajemo na konceptima kao što su „granica” ili „distanca”. Na pomenutom recidivizmu, i pitanju na koga i kako utiče jer važno je znati da Homo Ludens u svojoj igri ipak nikada nije sam.

Za nastavljanje igre i konstantno utemeljivanje legende o sebi njemu su neophodni saučesnici, pomoćnici, publika. Hteli oni to da budu ili ne. Uostalom, i pomenuto „brisanje distance” podrazumeva postojanje dve strane i neke granice između njih. Nekog međuprostora predviđenog za razmenu, komunikaciju i pristanak, za koji se već po automatizmu pretpostavlja da Homo Ludens ima apsolutno pravo da ga ugrozi ako ne i naruši jer tako nalažu pravila njegove igre. Ostali mogu da se prave da im to ne smeta, može stvarno da im ne smeta, ili da im smeta i to i iznesu uprkos velikoj mogućnost da će zbog toga biti etiketirani kao „nedovoljno slobodni”, „nedovoljno urbani”, „nedovoljno šta god”.

Koktel, šljokice i žad…

U tom kontekstu postavlja se pitanje: ukoliko druga strana ne želi da bude deo Homo Ludensovog neprekidnog performansa, da li joj je ostavljena mogućnost da bira da ne bude, kao i zašto se čini da je sve manje onih koji žele?

Tu leži verovatno i najveći problem savremene percepcije Rackovićevog delovanja i suština promene koja se desila. Ne radi se o negiranju njegovog dela, niti o diskreditovanju, da ne kažem cancelovanju, Rackovića kao umetnika, ni o neznanju ili nerazumevanju toka performansa, niti se dovodi u pitanje sloboda izražavanja, već se poziva na promišljanje i odgovornost. Radi se o tome da je a prirori proglašavanje svakog Homo Ludensovog čina umetničkim performansom i normalizacija bilo koje vrste uznemiravanja pod krinkom urbanosti i umetnosti, ne samo besmisleno nego i opasno, i nema baš nikakve veze sa atmosferom današnjice. Vreme opsednuto idejom o ingenioznom, po pravilu, umetniku, kojem pod tom titulom sve prolazi, koga treba negovati ohrabrivanjem, i podržavati sve njegove prekomernosti jer su „uobičajene” pripada prošlosti.

Sadašnjost je, na sreću, novije vreme od onog novog vremena čiji je Racković predstavnik. U njemu stasava nova generacija koja drugačije izražava svoja nezadovoljstva. Koja je senzibilnija u odnosima i prema okruženju, koja ozbiljno promatra seksualnost i vrlo dobro zna granice i da uznemiravanje počinje u trenutku kada osetimo neprijatnost jer ih je neko prešao. Generacija koju više brine istraživanje sopstvenog identiteta nego građenje mita o nečijem, koja nije puno zainteresovana za idolatriju generalno jer pre igraju za tim „jednakost i kolektivitet”, kojima surovi pankerski fazon baš i nije đir, i koje legende urbane kulturne elite ne zanimaju previše.

A Homo Ludens? On svakako može da nastavi sa svojom igrom. Sve dok razmišlja i o njenim posledicama. Njegova performativnost je posebno snažna i potentna zato što podseća na konstantan ponovni prolazak kroz traumu. Kompulzivno ponavljanje istog obrasca ponašanja verovatno sa idejom da će se jednom dogoditi apsolutna katarza i oslobađenje. Ipak, ukoliko ona uporno izostaje, ili ukoliko se već nekad desila a sve nakon nje je ostalo samo puko ponavljanje poznatog paterna ponašanja, nije li možda vreme za prelazak na sledeći nivo? Za malo više introspektivnog sagledavanja ili čak možda i neku sasvim novu igru.