Praksa samodokumentovanja danas predstavlja polje masovne produkcije i, možda, masovne opsesije. Društvene mreže pružaju mogućnost prezentacije fotografija, videa i teksta na način koji se ne može više tako lako razlikovati od bilo kog postkonceptualnog dela. Malarme je u 19. veku rekao da na svetu sve postoji da bi na kraju završilo u knjizi. Danas se čini da sve postoji da bi završilo na fotografijama (prvenstveno društvenih mreža). Imati doživljaj poistovećuje se sa pravljenjem fotografije o tom doživljaju.

Kako onda razumeti umetničku praksu zasnovanu na trenutnim, snepšot fotografskim snimcima? Danas, kad je fotografija ključni deo društvenog obreda, jedan od glavnih instrumenata za doživljavanje bilo čega. 

Dušan Rajić na izložbi „Prelepo al’ ružno” predstavlja deo svog rada koji je zasnovan prvenstveno na snepšot (trenutnim, spontanim) fotografijama, ali i na slikama, objektima i instalacijama kao zapisima događaja, iskustava i opservacija, “štagod” trenutaka. To je rad koji preispituje naše predstave o tome šta je vredno gledanja, ali i šta imamo pravo da posmatramo; koji preispituje gramatiku, ali što je još važnije, i etiku gledanja. Ovde nije reč o kalkulisanom preformatiranju Rajićevog urbanog izraza u galerijski iskaz, već o autonomnom delu njegovog stvaralaštva koje se prirodno kreće između različitih oblasti vizuelnog izraza i umetničkih praksi.

Jedan od osnovnih kvaliteta snepšot fotografije jeste utisak da su ovi snimci najbliži istini. Te slike nisu tehnički savršene, nisu pažljivo komponovane ili promišljene, i to upravo čini deo njihove privlačnosti. Jer iz ove nevinosti i iskrenosti proističe vitalnost i neposredni izraz života. Zato njen cilj i jeste da pokaže život kakav jeste zaista, a ne kao konstruisanu reprezentaciju. Naravno, i ovde postoji izvesna manipulacija – fotograf ipak bira prema čemu će usmeriti objektiv i kada će prisnuti okidač. 

A Rajićev objektiv, najčešće analogne kamere, beleži i dokumentuje repetativnu, neodređenu, možda i beskrajnu sadašnjost. On beleži događaje sa margine i kreće se kroz panoramu raznovrsnih svetova i događaja sa velikom agilnošću. Obilazak perifernih delova grada uzdiže na nivo estetskog hodočašća.

Autor se opredelio za marginalizovanu lepotu sklepanih vozila, kuća i naselja, nakinđurenih izloga, štukatura na fasadama oronulih kuća … Opredelio se za sve ono što je veliki grad javno odbacio, ali što kontinuirano teče podvodnim vodama i vitalno doprinosi njegovoj energiji. Jer ti su radovi zasnovani na dijalektici velikog i malog. Na prostorima urbane ili pejzažne strukture, ali i na prostorima intimnosti. 

Rajić je poznat i kao graffiti umetnik, umetnik koji dobro poznaje ulicu i koji se fluidno kreće kroz različite segmente naše savremene vizuelne scene. To je šetač koji izviđa, prati, kruži gradskim ulicama, otkriva grad kao krajolik krajnosti. Ovog flâneura 21. veka ne privlači zvanična stvarnost grada, već njegovi nepoznati uglovi i zanemareni delovi. 

Na samom početku istorije fotografiju, krajem 30-ih godina 19. veka Vilijem Foks Talbot zapazio je da je kamera naročito pogodna za beleženje “povreda koje stvara vreme”. Rajićeva kamera takođe beleži telesne ožiljke i ožiljke grada, građevina i prirode. Na njegovim fotografijama urbani pejzaži postaju apstraktne kompozicije. Arhitektonske mrtve prirode gradi od fasada, korozivnih materijala, maltera i zidova. Ne treba zaboraviti da je umetnik po obrazovanju arhitekta. Zato Rajićeve fotografije često problematizuju prisustvo apsurda u arhitekturi, odnosno anti-arhitekture, arhitekture koja nije oslonjena na topoteksturu kraja ii predela.

Sa druge strane Rajićevi enterijeri usložnjavaju valere realnosti. Valere naše zaštićene intimnosti. Jer, enterijeri su naš kut u svemiru. Na njegovim fotografijama ljudi pronalaze utočišta u gradu. Ponekad i visoko u krošnjama drveća, u zapuštenim divljim baštama velikih gradskih naselja. 

Umetnik sagledava svet s one strane lepog i ružnog, značajnog i trivijalnog. Svaka diskriminacija mu je ropska i snobovska. Zato, i kada problematizuje klasu, to ne radi na ideološki trivijalni način, već kao najdublju misteriju. Jer tada otvara i dosijea ljudskih drama, ljudi koji spavaju na ulici ili preživljavaju emotivne brodolome u klubovima ili javnim prostorima. Ono što ih povezuje jeste svakako da su zabeleženi u različitim stepenima njihovog nesvesnog odnosa prema sebi i situaciji, uz odsustvo samosvesti poze. 

Fotografije pakuju svet, ali i pozivaju na pakovanje. Rajić Ih štampa na tekstilu, manipuliše njihovim veličinama. To je orkestrirana meditacija o fotografiji, jer posmatra sve trenutke kao podjednako značajne. Nismo uslovljeni određenim sledom gledanja. Rajić predlaže drugačiji način pakovanja fotografija, čime doprinosi njihovoj vizuelnoj čitljivosti i emocionalnom naboju. Kao da cilj nije predstaviti pojedinačne sadržaje i slike, već istaći njihov kumulativni utisak. Na taj način delo dobija takvu nadživotnu reljefnost koja se više ne može tumačiti samo životom. Umetnik ih štampa na platnu, jer ističe da je fotografska slika u biti površina, a šta je iza nje pitanje je intiuicije i spekulacije. Umetnik se tokom procesa rada doslovno ogrće ovim fotografijama na tekstilu, neformalno ih nosi oko vrata. Ne pristupa im kao dragocenim objektima ni tokom rada, ni na postavci, već manipuliše njima. 

Dušan Rajić je multimedijalni umetnik, koji uz fotografiju koristi i crtež, sliku i instalacije u kombinovanim medijima, te raspon medija i njihova neuhvatljivost i nesvodljivost sami po sebi predstavljaju sud. Kao umetnik koji je formirao svoj odnos prema umetnosti u javnom prostoru autor prirodno koristi vizuelni jezik, likovne elemente i kompozicijska načela usvojene u ambijentu urbanog života. Tako i na ovoj izložbi predstavlja slike u kojima kombinuje medije, kreira fuzije i nove hibridne tehnike. Deo postavke je tako zasnovan na crtežima realizovanim akrilnom bojom i sprejom na staklu i na slikama za čiju osnovu koristi različite teksture, uglavnom usput pronađenog materijala. U radovima kombinuje ambivalentne rečenice i citate iz svakodnevice, internet mim (kao što je to i sam naziv izložbe) kao autentični i često precizni znak vremena, sa motivima izvedenim iz aktuelne medijske kulture ili sa pojavama iz neposrednog okruženja. Estetika i direktno preuzeti likovi iz stripova, animiranih filmova i popularne kulture takođe čine prirodni deo repertoara Rajićevih slika. Iako su to nasumične i sirove, psihološki intenzivne beleške procesa trenutnih razmišljanja, inventar njegove zbilje je deliričan, a estetika prožeta ironijom.

Posebnu pažnju izaziva diptih, koji uz obnovu nevinosti i spontanosti, uvodi monumentalne ljudske figure, nalik totem-slikama. Sa jedne strane je to stilizovano uprošćena silueta savremenog šamana sa kaubojskim šeširom i pončoom, koji kao da priziva praslike ljudskog roda, a sa druge strane realistična slika ženskog akta savremene boginje. Na ovoj slici delovi ženskog tela postaju mape čitavih životnih oblasti, ispunjeni beleškama i crtežima nalik ornamentalnim šarama. Ova crvena platna uvoštena su nanošenjem brojnih slojeva i nanosa, a istim principom, na drugom mestu, od slika naivno uprošćenih crtanih karaktera stvara ekspresivnu reljefnu plastiku, koja poprima i kvalitet objekta. Do bliskih stvari se treba probiti, a za to je potrebno ponovo posetiti predele arhaičnog, anonimnog i naivnog.

Ipak, sirovost njegovog izraza ne može da zamagli ubedljivo poznavanje svih dinamičkih izraza prostora. Naime, potrebno je da znanje ide uporedo sa isto tolikim zaboravom znanja, kao svesnim činom prevazilaženja naučenog. Zato on putuje lako, neopterećen pravilima tehnike, veštine ili tradicije. A upravo mu ta reducirana forma izraza i omogućava fluidno prelaženje granica disciplina, dok pokriva prostore ozvučene istom tonskom skalom. Ono što je izvesno jeste da u bilo kom mediju da radi bira nedužnost i iskrenost naspram uglačanosti i izveštačenosti.

Najzad, posteri, kao sasvim poseban oblik grafičkog izraza i komunikacije, na kojima je autor in situ neposredno intervenisao, bili su prirodni izbor kako za najavu izložbe, tako i kao produženi izložbeni poligon postavke u javnom prostoru.

Dušan Rajić je istiniti učesnik i prijatelj ovog vremena. Zato je njegov rad savremen (sa-vremen), a on saradnik vremena. Iza nasumično snimljenih ili naslikanih scena i prizora leži afirmacija života. Zato je njegov rad tečan, usputan, naturalistički. 

U vremenu zatrpanosti slikama kao mentalnim otpadom, Rajić rehabilituje snagu fotografije i slike praveći od samog viđenja novu vrstu projekta, a to je da sam čin posmatranja, ako se njime bavimo sa dovoljno žara, želje i usredsređenosti, zaista može da pomiri zahtev za istinom i potrebu da se svet doživi kao lep.

Anica Tucakov