Oblik, svetlo i prostor

Oblik, svetlo i prostor u neposrednom iskustvu pojedinca čine osnovne konture radova Ane Knežević. Nekada su dopunjeni i zvukom, koji ispunjava prazninu nastalu uklanjanjem ili potiskivanjem svih onih čulnih i kognitivnih sadržaja koji bi u okviru postavke mogli da remete usmerenost pažnje publike na to što se u njenom polju opažanja pojavljuje u vidu apstraktnih monohromatskih formi. Uvek uračunavaju i kretanje posmatrača, a time i različite pozicije iz kojih se posmatraju, te se ne može reći da postoji bilo koja specifična izolovana tačka iz koje se bilo koji od njih može na adekvatan način sagledati. Te forme takođe nisu ni samodovoljne, već deluju kao intencionalni korelati subjektivnih emotivnih stanja, koje imaju za cilj da izazovu.

Na postavci u Novoj galeriji vizuelnih umetnosti predstavljena su dva rada, različitih medijskih karakteristika, koji su i u pojavnom smislu različiti, ali su konceptualno usklađeni. Pored drugih karakteristika svojstvenih celom opusu Ane Knežević, njih odlikuje upravo to što nisu sagledivi bez kretanja kroz prostor, koji je u jednom slučaju fizički, a u drugom virtualni. Naime, deo serije radova koja je nazvana The Mirror of Light sastoji se od triptiha načinjenih od crnih akrilnih ploča, izdeljenih sečenjem i postavljenih iza stakla, i podrazumeva suočavanje posmatrača ne samo sa materijalnošću i sa formom elemenata od kojih je sačinjen, već i sa odrazima u staklu, to jest sa dejstvom svetlosti prisutne u izlagačkom prostoru, koja radove upotpunjuje dodatnim vizuelnim senzacijama, u kontrapunktu sa nereflektujućim karakterom tih akrilnih površina. Za razliku od toga, sagledavanje tri virtualna prostora u radu A Place To Hold You posredovano je specifičnim sotiverskim rešenjima, kao i hardverskim komponentama koje omogućavaju da se apstraktne geometrijske forme istražuju, i uvedu u polje iskustva bez uticaja fizičkih faktora.

Konstruisan u programu 3D Studio Max, a potom razrađen i modifikovan u programu Unity, i realizovan kroz HTC VIVE VR set, rad A Place To Hold You posmatrača uvodi u prostore u kojima zatiče svetlosnu formu u obliku kvadrata, potom u obliku dva trougla, i, konačno u obliku dva kvadrata. U tim prostorima se posmatrač slobodno kreće uz pomoć digitalne tehnologije, i sagledava predstavljene radove iz različitih perspektiva, čiji doživljaj uključuje i one arhetipske sadržaje koji mu se u tom procesu spontano javljaju i učitavaju u scenu na koju je usmeren, kao i refleksiju neposrednog iskustva onog sadržaja koji mu biva predočen shodno intencijama autora.

Iako se oslanjaju na tradicije geometrijske apstrakcije, minimalne umetnosti, kao i pokreta Svetlost i prostor, ovi radovi ipak nemaju glavno usmerenje ka učincima koji bi se zadržavali u domenima recepcije njihovih formalnih karakteristika u odnosu na prostor u kome se zatiču, i na percepciju posmatrača, već su usmereni ka potpunoj transformaciji iskustva publike, i u skladu su sa tim što je Dorotea Hantelman pisala o pomaku od “estestike predmeta ka estetici iskustva”. Naime, još je Robert Moris, pre pola veka, pisao o radovima za koje su u njegovo vreme bili bitni “odnosi koje posetilac stvara pri aprehenziji predmeta iz različitih pozicija, pod različitim svetlosnim uslovima i u različitim prostornim kontekstima,” ali još uvek nije smatrao da je nužan pomak ka nekoj vrsti bespredmetnosti, kakvu je Ana Knežević ostvarila u radu A Place To Hold You. U tom radu, u stvari, i nema ničeg drugog osim svetlosti, zvuka i konstruisanog prostora.

Kako je to Kristijane Paul tvrdila, digitalna umetnost se nije razvila iz nekog istorijsko-umetničkog vakuuma već “ima jake veze sa prethodnim pokretima u umetnosti”, ali ima i svoju logiku, koja nije svodiva na logiku analogne umetnosti, koja joj je prethodila, pa i nastavila da se sprovodi i dalje, čak i u okviru nekih radova realizovanih u digitalnim medijima. U radovima Ane Knežević koji su realizovani u mediju virtualne realnosti primenjeno je upravo njemu svojstveno prostorno mišljenje, koje stvara hibrid galerije, projekcione sale i pozornice, i time omogućava specifičnu vrstu imerzije posmatrača, koji biva potpuno utopljen u ambijent krajnje apstraktnih obrisa. Sprovođenje takve logike omogućava i ostvarenje mnogih snova neostvarivih u svetu koji je analogan, a neke od njih je autorka delila i sa velikanima istorijskih avangardi, poput Laslo Moholi Nađa, u fazi njegovih transparentnh slika u kojima je boja trebalo da lebdi u prostoru.

Peter Vajbl je još pre četvrt veka proglasio da su “virtualna realnost, interaktivne kompjuterske instalacije, endofizika, nanotehnologije, i slično, tehnologije ekstenzirane sadašnjosti”, te, ujedno, i vrste “tehnologije koja nas oslobađa od instanci realnosti.” Taj optimizam je u krugovima teoretičara umetnosti i medija opstao sve do današnjih dana, te je pre svega par godina je u knjizi pod naslovom “Osvit novog svega: putovanje kroz virtualnu realnost” Džeron Lenije, filozof i ekspert za kompjutere, napisao da je VR još uvek “najdalje dosežući aparat za ispitivanje ljudskih bića, što se tiče kognicije i percepcije”. Međutim, još u vreme kada je Vajbl egzaltirano pisao o virtualnoj realnosti, Fransis Dajson je upozoravao da naturalizacija neke takve realnosti kao što je virtualna može vrlo lako da ukloni upravo tu “elektro / spiritualnu misiju koju su virtualnost i eteričnost trebalo da inaugurišu”. Iako imerzija u tu drugu vrstu realnosti po definiciji uklanja sve stimuluse iz spoljašnjeg fizičkog sveta, ipak se tu kao pitanje postavlja da li je u tom nekom konkretnom virtualnom svetu ipak samo reprodukovana upravo ta logika od koje se u njega beži.

Za Anu Knežević virtualna realnost čak i nije mesto prebega, već takvo mesto u kome je mogla da u potpunosti ostvari to što su Delez i Gatari tvrdili da svaki slikar pokušava da učini. Oni su, naime, tvrdili da “slikar u stvari ne slika na praznom platnu, niti pisac piše na praznoj strani; nego su ta strana ili platno već toliko ispunjeni do tada postojećim, ranije uspostavljenim klišeima da je nužno da se oni prebrišu, očiste, poravnaju, pa čak i rasture, da bi se propustio dašak vazduha iz haosa koji nam donosi viziju”. Iako je navikla da izlaže u različitim galerijskim prostorima, od kojih mnogi nisu bili ni blizu idealu bele kocke, i čak je uspevala i da ih svojim prostorno specifičnim radovima na značajan način transformiše i unapredi, Ana Knežević se fiksirala i na to da jednom ostvari postavku potpuno čiste, nedimenzionalne forme u potpuno neutralnom, do kraja očišćenom prostoru, kakav bi po Brajanu Doertiju bio prostor idealne bele kocke, kao “arhetipske slike umetnosti dvadesetog veka”. Virtualna realnost je bila pravi prostor za to.

S druge strane, Majkl Frid je tvrdio da je još Kurbe imao fantaziju da “sebe fizički unese u sliku”, te da “da uđe u sliku telesno i kreće se u njoj”. Ana Knežević je svojim eksperimentima sa VR prostorom omogućila i sebi i drugima da oblik, svetlo i prostor osete u neposrednom iskustvu na način koji nije opterećen svim datostima nekog fizičkog mesta, galerijske, muzejske ili čak neke sasvim druge namenski izabrane lokacije, i da se uz redukciju onoga što u instalaciji opažaju na čist fenomen u svesti, iz koje je sve drugo isključeno, upuste u istraživanje sopstvene, doduše, u ovom slučaju projektovane telesnosti u odnosu na svetlosne forme koje ih na gotovo uzvišen način svojim veličinom znatno nadmašuju. Upotreba tehnologije je tu sasvim funkcionalna, i ne nameće VR medijum u njegovoj specifičnosti na bilo koji drugi način osim dematerijalizacijom prizora u kome je omogućeno svetlosnim formama gotovo bez dimenzije da lebde u prostoru.

Stevan Vuković

Ana Knežević (1976) rođena je u Beogradu. Posle završenih magistarskih studija slikarstva 2002. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, nastavlja sa studijama slikarstva na Massachusetts College of Art u Bostonu tokom 2003/04. Dobitnica je mnogobrojnih nagrada, među kojima i nagrade za crtež Fonda Vladimir Veličković 2009. godine, nagrade CEC Artslink fondacije iz Njujorka 2012. godine, te prestižne Pollock-Krasner nagrade, Njujork za 2017/2018. godinu. Među nedavnim izložbama treba istaći “Fiat Lux” u Perpetuummobile galeriji u Beogradu (2017) i u Blok galeriji u Beogradu (2019), “Voiding the Void” (2019) u CultureHub, Njujork.